Док се типична реакција самог Волстрита на протесте своди на очекивано вулгарно пресеравање, желим да вам скренем пажњу на једну мало интелигентнију, али верујем чак и одвратнију реакцију; критичко одбацивање протеста. Врло либерално, вешто. Пре неколико дана, тај чланак је написала Ен Еплбаум – знате, ауторка оне књиге о Гулагу итд. Понављам, аргументација је врло вешта. Она чак упоређује, помало неукусно али скоро убедљиво, „људски микрофон“ на протестима са сценом из Монти Пајтоновог филма Житије Брајаново, где тај Брајан, нова месијанска фигура, виче људима „Сви сте ви индивидуалци!“ а они му одговарају углас „Сви смо ми индивидуалци!“ Ово је њена реакција, прочитаћу вам само неколико дужих пасуса, мислим да их вреди цитирати. То је идеологија у најчистијем облику, управо зато што се чини да је њена аргументација убедљива. Дакле, суштина њеног резоновања јесте идеја да су протести овог типа широм света:

слични по недостатку фокуса, по недовршеној природи, а пре свега по одбијању комуникације са постојећим демократским институцијама. У Њујорку су демонстранти викали „Овако изгледа демократија“, али, у ствари, демократија не изгледа тако. Тако изгледа слобода говора. Демократија је много досаднија. Демократија захтева институције, изборе, политичке партије, правила, законе, правосуђе, и многе негламурозне активности које траже време…

„Па ипак“, наставља она:

може се разумети зашто међународни окупаторски покрет нема чврсте законодавне предлоге: и извори глобалне економске кризе и њена решења, по дефиницији су изван домашаја локалних и националних политичара.

Дакле, појава међународног протестног покрета без кохерентног програма није никаква случајност: она открива дубљу кризу, без очигледног решења. Демократија се заснива на владавини права. Демократија функционише једино унутар сасвим одређених граница и међу људима који сматрају да припадају истој нацији. „Глобална заједница не може да буде национална демократија. А национална демократија не може обуздати глобални хеџ фонд од милијарду долара, са седиштем у некој пореској оази, и са запосленима раштрканим по читавом свету.

За разлику од Египћана на тргу Тахрир, са којима се и лондонски и њујоршки демонстранти отворено (и бесрамно) пореде, ми у западном свету имамо демократске институције. Оне су основане да би рефлектовале, макар делимично, жељу за политичком променом унутар одређене државе. Али оне не могу да услише потребу за глобалном политичком променом, нити могу да контролишу шта се дешава изван њихових граница. Иако још увек верујем у економске и духовне предности глобализације – и у отворене границе, слободу кретања и слободну трговину – глобализација је очигледно почела да подрива легитимитет западних демократија.

„Глобални“ активисти ће, ако не буду обазриви, убрзати овај суноврат. Демонстранти у Лондону узвикују „треба нам процес“. Па, већ имају процес: зове се британски политички систем. И ако не науче како да га користе, једноставно ће га додатно ослабити.

Завршен цитат. За ово се, у мом универзуму, иде у Гулаг. Дозволите ми да објасним. Као прво, обратите пажњу како Еплбаум своди протесте на тргу Тахрир на захтев за увођење западњачке демократије. Као да они заиста желе ово што ми имамо овде. Ако на то пристанемо, наравно да постаје смешно поредити окупацију Волстрита са протестима у Египту. Како могу овдашњи демонстранти да захтевају оно што већ имамо? Што ће рећи, демократске институције. Губи се из вида – и зато не пристајем на ову идеју – опште незадовољство глобалним капиталистичким системом, које се очигледно другачије манифестује овде и тамо. Зато, понављам, она промашује поенту. Колико год били различити, протесте овде, у јужној Европи, у Египту, гдегод, уједињује управо то што нису политички у уском смислу захтевања веће демократије, или чега год већ. Они откривају својеврсно глобално незадовољство капиталистичким системом.

И ту долазим до кључне тачке: за мене најшокантнијег дела њене аргументације. На крају цитата који сам вам прочитао, видимо једну заиста уврнуту логику. Признаје да су катастрофалне економске последице глобалног капиталистичког финансијског пословања резултат њихове интернационалне природе, изван контроле демократских механизама – она истиче овај аргумент: оно што се дешава на нивоу међународног капитала је изван контроле демократских механизама. У томе се са њом треба сложити. Поново цитирам: „Глобализација“, овде мисли на капиталистичку глобализацију, „је очигледно почела да подрива легитимитет западних демократија“. Јер, понављам, дешавају се ствари које су изван контроле ових нормалних, таквих какве имамо, демократских процеса. Добро, можемо се сложити, и тврдим да демонстранти управо на то указују – глобални капитализам потенцијално подрива демократију. Али уместо да извуче једини логичан закључак, да треба да почнемо да размишљамо о томе како можемо проширити демократију изван њених садашњих граница вишепартијског политичког форума, који очигледно не може да реши деструктивне последице економског живота, дакле уместо тога, Еплбаум изводи чудни заокрет и пребацује кривицу на саме демонстранте који постављају ова питања.

Њен последњи пасус заслужује да се поново прочита. Слушајте:

„Глобални“ активисти ће, ако не буду обазриви, убрзати овај суноврат. Демонстранти у Лондону узвикују „треба нам процес“. Па, већ имају процес: зове се британски политички систем. И ако не науче како да га користе, једноставно ће га додатно ослабити.

Завршен цитат. Дакле њена логика гласи, пошто је глобална економија изван домета демократске политике, сваки покушај проширења демократије само ће убрзати пропаст демократије. Шта онда да радимо? Присетите се, она тврди да треба да се укључимо у постојећи политички систем. Али чекајте мало. У претходном пасусу каже да тај систем није за ово подесан. Зато је њен закључак врло чудан. Њен закључак је да заправо не можемо учинити ништа. Имамо своју демократију. Ако на то пристанете, морате прихватити да су глобална кретања капитала изван њених домета. Ако покушате нешто више, демократија престаје да функционише. Али овде тврдим да треба ићи до краја, чак и у антикапитлизму.

Данас нам не недостаје антикапитализма. Чак смо сведоци преоптерећења критиком капитализма. Књиге, новине, истраживања, телевизијске репортаже. Не можете да отворите новине а да не прочитате како та и та компанија загађује околину, како корумпирани банкари узимају бонусе док њихове банке спасава јавни новац, фабрике у трећем свету где деца раде прековремено итд.

Међутим, у овој поплави критике капитализма постоји једна квака. Правило које ова критика не доводи у питање јесте демократски, либерални политички оквир борбе против оваквих преступа. Експлицитни или прећутни циљ је демократизација капитализма. Под тим се подразумева да се не размишља дубоко о нашој демократији, већ о томе да се једноставно наше схватање политике, партијске политике, представничке демократије, прошири у више интервенционистички облик. Да се демократска контрола економије прошири путем притиска јавних медија, парламентарних комисија, строжих закона, поштених полицијских истрага итд. Али да се никад не преиспита демократски институционални оквир наше правне државе. Он остаје света крава, чак и у најрадикалнијим облицима овог, како га ја називам, етичког антикапитализма. Покрет у Сијетлу, Порто Алегре, итд.

Мислим да је њихов морализам, кад говоре „похлепни банкари“ и „покварене компаније“, знак њихове слабости. Овде и данас важи један кључни Марксов закључак, више него икад. За Маркса, а то је за мене права поука демонстрација против Волстрита, решење питања слободе не би требало тражити искључиво у уској политичкој сфери. Да ли држава има слободне изборе, да ли су судије независне, да ли медији трпе скривене притиске, да ли се поштују људска права – и слична питања која различите независне западне институције постављају када критикују неку земљу.

Кључ за праву слободу треба тражити у аполитичком, тј. ономе што се чини аполитичким. У мрежи друштвених односа, од тржишних до породичних, где, уколико желимо истински бољитак, није потребна политичка реформа, већ промена аполитичких друштвених односа производње.

Дакле, Ен Еплбаум је у праву. На изборима се не изјашњавамо о томе ко ће шта поседовати, о односима у фабрици итд. Све се то препушта процесима изван саме политичке сфере. Илузорно је очекивати да се нешто може променити тако што ћемо проширити нашу парламентарну демократију на ову сферу. Рецимо, организовањем демократских банака под народном контролом. Радикалне промене у овом домену треба вршити изван сфере легалних права. За такве демократске процедуре, које наравно могу одиграти врло позитивну улогу, колико год оне биле радикалне у свом антикапитализму, решење треба тражити у примени механизама представничке демократије. Али понављам, Ен Еплбаум је у праву, оне не обухватају саму економску сферу.

Једино у овом смислу, и немојте га погрешно схватити, мислим да је Ален Бадју у праву када тврди да се непријатељ – ово звучи ужасно – данас не зове капитализам, империја, експлоатација или нешто слично. Непријатељ се данас зове демократија. Сад ћете рећи: „Овај заговара тоталитаризам!“ Не. Он само жели да каже да нам наша слепа везаност за формално демократски механизам партијске државе не дозвољава да приступимо правом проблему. Дакле, мислим да је оно што Еплбаум прихвата као чињеницу – не можемо ништа учинити и то је то – тврдим да је управо ово полазна тачка дубоког незадовољства које је експлодирало у протестима против Волстрита. Људи осећају да имамо одређени политички вишепартијски систем, а сведоци смо опасних, чак и катастрофалних дешавања у економији, а очигледно је да овакав демократски систем какав имамо данас са тим не може да се избори. Јер такав систем подразумева дуализам који је врло лепо објаснила Ен Еплбаум, између политичке сфере, где смо сви слободни, али треба да следимо одговарајућу економску процедуру, и економске сфере, или сфере приватних односа, која је изостављена. Очигледно је да је данас потребно хитно пронаћи начин контроле или регулације – не свиђа ми се реч контрола – управо ове сфере, наравно, без враћања на старе, двадесетовековне тоталитарне идеје и праксу.

Превео: Ивица Павловић

(Пешчаник)