05. 11. 2011.
Декан Филозофског факултета Весна Димитријевић нашла се у тешкој ситуацији. Једноставно није знала како да хендлује ситуацију са протестом. Када неко нешто не зна, можда и не би било згорег да поднесе оставку и препусти кормило оном ко зна да управља.

… Не решавају се протести студената постављањем кордона на степеницама. То је недостатак мудрости. Као што је недостатак разборитости порука ректора да би ситуацију требало решити “милом или силом” па се после исправљати. И ректор и њему подређени изгубили су стрпљење, то је несумњиво. Посегли су за старим методама, оним што ни много гори од њих нису користили.
Поједини методи студената су такође за сваку осуду. Не напада се тек тако професор, не довлаче се на протест докони другари. Нису ни сви захтеви баш реални.
Али, у једном макар имају право. Није се овде нико 5. октобра борио за аутономију универзитета да би се то највише користило за аутономно зацепљивање школарина које би се углавном пренело на добре професорске плате, уз евентуално кречење ходника. Факултети су почели да личе на банке које још не наплаћују само “добар дан”.
Мудре факултетске главе су се изгледа замориле од цифара којима располажу па им се изгубила веза са студентским светом. С родитељима који њихово школовање са исподпросечним зарадама некако треба да плате. Или је порука да је студирање већ сада само за богате? Смене, зашто да не.