Капои,  бирани из редова најгорих људи тог логора, искаљивањем болесног   садизма, из порције сваког, изгладнелог робијаша пунили су своје   порције. У том паклу бодљикавих жица, људских патњи и понижења, издаја   основних животних начела омогућавала је неколицини њих бољи третман бар   до смрти. Та издаја ослобађала је примања удараца задавањем удараца   другима. Звер храњена глађу и страхом већине логораша, бесна,   запенушалих страсти, за чанак пун хране спроводила је садистичку тортуру   над припадницима свог народа. Време капоа, протегнуто до у бескрај,  тек  смрћу укидиво, ледило је крв оних логораша чији мисаони ток још не  беше  пресушио. Гасне коморе, обавезан број на руци и страхом усирена  крв.  Безличне колоне лешева испумпаних душа, слобода тек сном достижна  упорно  се отима буђењу насилним затискивањем вида. Језиви лавеж и  завијање  паса, чкиљава светиљка око чије слабе светлости кружи рој  нервозних  мушица ишчекујући нову смрт. Тамом прогутан хоризонт одбеглих  обећања и  дивљи ударци капоа металном шипком по танком зиду бараке  нарушавају  сигурност сна.

из књиге Тајна безакоња, Галерија Горњи Милановац 2005.