Пуковнику сада стварно више нема ко да пише. Моамер Гадафи је убијен као звер, а слике његове прострељене лобање и мртвог тела преплавиле су протеклих дана насловне стране свих светских медија и екране глобалних ТВ мрежа. Поједини медији су са ништа мање сладострасти објављивали и слике последњих тренутака његових синова, који ће само који сат касније такође бити ликвидирани. Град Сирт, у коме се либијски вођа револуције крио, претворен је у аветињско гротло, а Либија је, уз помоћ НАТО снага, претворена у згариште.

Наравно, ствар уопште и није за жаљење и ни за какво преиспитивање, с обзиром на чињеницу да је баш тих дана Хилари Клинтон обзнанила да Либија у ствари уопште и нема нешто много нафте, из чега би се дало закључити да крвави рат и увођење демократије у социјално најсређенију афричку земљу и није обављен из некакве користи, него једноставно због светске правде, и чежње Америке и НАТО да и Либија осети благодете савременог глобалног поретка.

Поента је да о свргнутим владарима које глобални медији прогласе дикаторима више и не вреди писати, па ипак, случај пуковника Гадафија и његових синова захтева неколико додатних речи. Гадафи није имао биолошко ни хемијско оружје (није га имао ни Садам Хусеин, али данас то више никога не занима), а свргнут је са овог света на сличан начин – чак је и сличица са мобилног телефона и у овом случају потврдила „победу демократије“.

Слављење смрти, та макабристичка фешта у глобалним медијима, јесте слика савремених револуција. Само смрт и разарање јесу медијски доказ победе – отуда порнографија смрти која је царовала и у овој победи светског поретка представља нешто много значајније од саме чињенице да пуковник и синови више не стоје на путу „ширења демократије“. Слике смрти и слављење смрти јесте увек симболичка порука свету, претња и испостављен рачун свима који су овога пута преживели.

То је у исто време прича о великима и малима, о медијском спиновању, о насиљу, и глобалној неправди која се има прихватити као реалност, чак и упркос чињеници да се амерички председник, кад је већ све било готово, оградио од таквог слављења смрти.

Управо у те две мале речи – „прихватање реалности“ – лежи формула глобалног ропства. Ратови, немири, цепање земаља, отимачина природних ресурса, успостављање нових граница, извоз револуција, бомбардовања и медијска подршка свим зверствима моћне машинерије индустрије рата, сведени су, са све окрвављеном Гадафијевом главом, на те две речи, које се у последње време све чешће могу чути и на нашој политичкој сцени. Прихватање реалности је заправо таутологија – прихватање реалности, исто колико и њено неприхватање, на крају значе – прихватање реалности.

У случају Србије ствари изгледају управо тако – или ћемо прихватити реалност да је Косово независна држава са подршком оних који су нас пре дванаест година бомбардовали и који су сада Либији увели срећну будућност, или ћемо прихватити реалност – да ћемо је једног дана прихватити. Бомбе су бомбе, а демократија стварно не зна за границе, осим кад их сама црта.

Отуда ми ових дана пада на памет депресивна мисао да је реалност таква каква је, прихватали је ми или не. Сваки град може бити Сирт, или Београд из 1999, свет је ионако глуп и непрестано тражи понављање лекција. Или милом или силом, тек прихватање реалности није ништа друго него метафора за глобалну и локалну кроткост. Или ћемо прихватити живот у метафоричком и стварном логору, или ћемо имати пакао. У чему је разлика?

Можда, после свега, после свих мрцварења, Србија данас и може да „прихвати реалност“ у погледу Косова (а сигурно је да ће морати да је прихвати), али поента више уопште не лежи у томе. Нове реалности већ вире иза кулиса наше политичке представе, и не могу да дочекају да изађу на сцену.

Од нас зависи?

Не постоји детињастији политички слоган од тог.

(Вечерње новости)