26 октобар 2011, за ФБР припремила Б. Диковић

До сада објављена документа из Викиликс колекције су пикантна, али не пружају повод за темељито преиспитивање постојећих закључака о америчкој спољној политици. Превасходна употребна вредност оних важнијих међу њима јесте у потврђивању већ постојећих дедуктивних процена.Изразити пример такве верификације нуде нам документа о разговорима најближих сарадника Бориса Тадића са америчким дипломатама. Наравно, многи посматрачи београдске сцене већ подуже имају јасне ставове о природи садашње власти у Србији, њеним мотивима, њеном начину деловања и њеним учинцима. Сада пак, захваљујући Викиликсу, имамо и фрапантну, црно-на-бело потврду најцрњих слутњи.

Мери Ворлик, амбасадор САД у Београду, известила је 10. фебруара ове године Вашингтон о разговору који је обавила 3. фебруара са саветником председника Тадића за спољну политику Јованом Ратковићем. Она бележи да је Ратковић изразио спремност Србије да „сарађује са САД у области осетљивих обавештајних питања и да повећа војну сарадњу“. Када је Ворликова изразила бојазан због „конфронтирајућег“ става Србије по питању Косова, Ратковић јој је пружио умирујућа уверавања:

„Одбацујући питање да ли ће Србија тражити резолуцију Генералне скупштине Уједињених Нација о статусу као ‘пуко тактизирање’, Ратковић је рекао да се Председников тим фокусира на крупније питање… Тадић сматра да Србија не може да остане ван НАТО у недоглед, али ово не изговара често наглас због политичке осетљивости те теме.“

Из наведеног намеће се пет закључака:

• Као прво, очигледно је да Председник крши Устав узурпирајући овлашћења владе у области спољне, одбрамбене и безбедносне политике земље.

• Као друго, очигледно је да поступа у супротности са још увек важећом скупштинском резолуцијом о неутралности, изгласаном пре тачно три године, која изричито искључије чланство у НАТО.

• Као треће, очигледно је да не хаје за мишљење народа који је у пролеће 1999. директно искусио НАТО на својој кожи.

• Као четврто, очигледно је да свесно говори неистину том истом народу када каже да ће Србија остати неутрална, јер у исти мах преко својих сарадника Американцима поручује да се на такве изјаве не обазиру.

• Као пето, очигледно је да крши своју заклетву – која укључује обавезу на заштиту суверенитета и територијалног интегритета Србије – дискретно уверавајући Американце да немају разлога за бригу око српске резолуције у ГС УН… у шта смо се наравно уверили 10. септембра.

Мери Ворлик у наставку свог извештаја каже да јој је Тадићев саветник пружио уверавања да Србија подржава територијални интегритет Босне и Херцеговине и да неће бити одвраћена од тог става „жељом већине житеља Републике Српске да се отцепе и уједине са Србијом“: „У том контексту Србија такође подржава улазак БиХ у ЕУ и НАТО као начин стабилизовања земље и цементирања њених граница. … Изразио је жаљење што бутмирски процес није довео до споразума јер су многи елементи плана били приватљиви за сва три конститутивна народа… Као Тадићев саветник за спољну политику, Ратковићеви коментари до максимума одражавају ставове Председника и његово виђење читавог низа питања.“

Нема никакве сумње да Ратковићеви коментари заиста одражавају Тадићеве ставове. Проблем није аутентичност навода, већ чињеница да су ти ставови катастрофални по интересе државе Србије и српског народа у целини. Узгред поменимо да никаквог бутмирског процеса нема – реч је о преварантском покушају Американаца из јесени 2009. да приволе Републику Српску на самоликвидацију. Сада напокон знамо оно шта смо до сада имали основа да претпостављамо: да Тадић забија нож у леђа Србима преко Дрине, кршећи притом обавезу Београда да штити оно мало шта је после свих ревизија остало од Дејтонског споразума. Улазак БиХ у НАТО представљао би наметање додатних окова Србима у РС, далеко опаснијих, трајнијих и крућих од ма каквог „високог представника“ у Сарајеву.

Посебно је непријатан за читање један други документ из исте збирке, денунцирање Русије Тадићевог шефа кабинета Микија Ракића америчкој отправници послова Џенифер Браш 25. августа 2009. Ракић јој је у строгом поверењу саопштио да Москва вероватно зна где се крије Ратко Младић, што фрустрира Тадића:

„Молећи да информације остану ‘за овим столом’, Ракић нам је рекао да је поставио низ питања о конкретним контактима између особа повезаних са Младићем и руских дипломата, као и телефонских позива и путовања у Русију особа повезаних са Младићем.“

Из овог бисера добијамо додатни одговор на питање зашто се Москва већ подуже понаша сходно ставу да јој са пријатељима попут Тадића непријатељи нису потребни…

ЗАВЕРА И ИЗДАЈА – Један од трагова деведестих на српској политичкој и културној сцени јесте зазор од коришћења извесних речи које имају јасно значење и несумњиву употребну вредност у српском језику, али које су на лошем гласу јер су биле злоупотребљаване пре петнаестак година: завера, непријатељ, издаја.

Свестан да ћу се рехабилитацијом тих речи у оцени Викиликс докумената изложити оптужбама за призивање злих духова 1990-тих, то ипак чиним. Адекватан опис Тадићевог понашања, на семантички неутралан начин, предуслов је за тачну дијагнозу стања које произилази из Викиликсових открића.

Као прво, имамо на делу заверу шефа државе Бориса Тадића и његових сарадника:

• да сами против себе лажирају косовску дипломатску утакмицу како би је изгубили а да притом створе привид да су је својски одиграли; и

• да Србију на мала врата увуку у НАТО, мимо воље народа и Скупштине.

По свим формалним и супстантивним критеријумима, разговори Тадићевих најближих сарадника са америчким дипломатским представницима класичан су пример завере, тј. тајног удруживања и дволичног деловања зарад остварења илегалних циљева.

Уротнички карактер изјава и понашања председничког саветника Јована Ратковића (о Резолуцији о КиМ у ГСУН, о уласку Србије у НАТО) и антируске денунцијације његовог шефа кабинета („само нека све остане за овим столом“) изазивају код пристојног човека стид и гађење. ВикиЛиксу хвала, сада знамо да Тадић и његови нису достојни мржње већ само презира.

Тадићевска урота уперена је не само против Србије него и против Русије, водеће силе која се противи независности Косова. Понашање председника Србије уперено је тиме против темеља светског правног и политичког поретка, па самим тим и против мира као таквог. Реч је о злочину подложном нирнбершкој оптужници.

Тадићева урота ослања се на непријатеље српске државе и српског народа, људе пред којима он нема ни тајни ни зазора. Тежња САД за одвајањем дела суверене територије српске државе у циљу доделе те територије другој држави и народу, еклатантно је непријатељски чин на који се кроз историју легитимно одговарало свим расположивим средствима. Амерички дипломати објективно су српски непријатељи, у вредносно неутралном смислу тог термина, као што су нпр. поборници доделе Судетске области Трећем рајху септембра 1938. били објективно чешки непријатељи.

Као треће, у Тадићу и његовим сарадницима Викиликс хвата на делу на делу издајнике на самом врху српског политичког естаблишмента, људе који су у дослуху са иностраним завереницима и непријатељима систематски уговарају и усклађују потезе у циљу остварења сопствених политичких циљева који су илегални, противуставни и неморални.

„Издају“ у вредносно неутралном смислу дефинишемо као криминалну нелојалност земљи од стране њених држављана који својим деловањем угрожавају њене државне и националне интересе.

Уколико се то деловање спроводи од стране самог државног врха – а притом у завереничком дослуху са спољним непријатељима те земље – реч је о велеиздаји, најгнуснијем замисливом злоделу. Велеиздаја је кроз читаву историју савршено оправдано била кажњива смрћу.

Аутор Уредништво Српска Аналитика 22. децембар 2010.

извор: http://www.srpskaanalitika.com/2010/12/22/srda-trifkovic-vikiliks-raskrinkava-tadicevu-zaveru-protiv-sopstvenog-naroda-2/