ЂИНЂИЋ И ТАДИЋ – НАЈВЕЋИ РАТНИ ЗЛОЧИНЦИ

12. август 2011. 

Пише: Вјекослав Церовина

На врху планине свих злочина који су задесили „народе и народности СФРЈ“, иза своје шарене лаже и илузорне маске „бораца за људска права“, крију се два највећа и најокрутнија злочинца – др Зоран Ђинђић и Борис Тадић. Највећи су, зато што је број жртава вртоглав и не назире му се крај, а најокрутнији су, јер је њихов злочин уперен против сопственог народа, па и сопствене деце, али и унука и праунука.

ОД СРЕБРЕНИЦЕ ДО ЗЛАТНИЦЕ

Др Радован Караџић, први председник Републике Српске и лидер босанско-херцеговачких Срба у рату током деведесетих, рекао је недавно у Хашком трибуналу једну фантастичну и веома важну ствар која мора постати правац и суштински део српске политике, али и основ за било какву шансу истинског помирења у региону: „Мора да одговара и трећа страна!“

Та „трећа страна“ у крвавом рату против Срба, о којој говори др Караџић, необориво и вишеструко доказано била је сачињена од оног дела међународне заједнице окупљене око НАТО Алијансе под окриљем и диктатом Сједињених Америчких Држава.

Темеље за кривичну одговорност те „треће стране“ је огромно и необориво. Од вишеструко посведочене и доказане чињенице да је УНПРОФОР у сарадњи са НАТО наоружавао Муслимане и Хрвате у БиХ преко учешћа САД-а у акцији „Олуја“ за коју ни Хаг није могао избећи да је окарактерише другачије него као удружени злочиначки подухват и етничко чишћење српског становништва до највећег геноцида у Европи после Другог светског рата – НАТО бомбардовања Срба и бацања забрањених отровних супстанци – уранијума и плутонијума.

За Ђинђића и Тадића та „трећа страна“ никада није постојала нити су хтели њоме да се баве. Код таквих је у очима и срцима слика далеко једноставнија. Они су визионари који гледају у будућност!

Тадићева добро увежбана сцена плакања у Сребреници му додуше није донела много, сем што је „силе Четвртог рајха“ потпуно уверио да ће и њега бити лако шутнути по извршењу свих задатака, баш као што је шутнут и његов претходник и узор у заташкавању НАТО злочина, др Зоран Ђинђић.

Дволични еврокловн, Борис Тадић, одлично испуњава свој задатак и мисију, те свим средствима промовише НАТО чланице као партнере „европске Србије“ и заташкава српску Златницу – која по различитим статистикама и изворима броји између 15.000 и 50.000 годишње оболелих и умрлих од последица бацања уранијума и плутонијума на Србе током НАТО бомбардовања 1999. године, а исти злочин је нешто раније НАТО учинио и у Републици Српској, где је, као и у Србији, забележен драстичан пораст оболелих од малигних и других обољења.

Потребне су деценије, а највероватније и векови да „НАТО бомбардовање стане“ и да овај проблем смртно опасног загађења животне околине буде саниран и земља очишћена. Дволичне марионете антихришћанског режима у Србији у својим односима са „НАТО пријатељима“ овај проблем гурају под тепих и потпуно маргинализују значај проблема оваквог тихог геноцида над грађанима Србије.

Генерални покровитељи овог геноцида над грађанима Србије, од његовог почетка до данас, јесу бајни проповедник „европских вредности“ – покојни Ђинђић и „хашки мисионар“ – Тадић.

СЕРБОЦИД

Цео тај континуитет геноцида над Србима, од Јасеновца до Златнице, у круговима озбиљне интелектуалне елите „ћириличног стила и искуства“, носи назив „сербоцид“. У Србији овај израз се може чути ретко или никако и да се претпоставити да је у свеопштој хипнози која влада над Србима и овај израз „сербоцид“ нашао своје место у низу строго забрањених израза у „европској Србији“.

Посебан феномен код „сербоцида“ је „медијски геноцид“ који је такође раскринкан до детаља са све именима новинара, различитих ПР агенција и наручилаца који су реализовали различите медијске смицалице и кампање, што је, поред тоне филмова и објављених књига које Тадић не жели да конзумира, детаљно образложено управо и на суђењу др Радовану Караџићу у Хагу.

Неке од тих медијских лажи су резултирале агресивним окретањем међународне заједнице у правцу осуде Срба и прихватања лажне – потпуно изокренуте – слике о Србима као агресорима, што је имало, али и дан данас има, конкретне и веома тешке последице по српски народ попут увођења неправедних санкција, НАТО бомбардовања, успешне промоције монтираног случаја „Сребреница“… итд. Страдање српског народа у целом последњем веку је огромно и крај том страдању од неправде и зла се још увек не назире.

Међутим, екстремни фанатици поданичке НАТО политике и неокомунистичке колонизаторске идеје евроинтеграција, Ђинђић и Тадић, никад нису дигли свој глас против НАТО, јер и први и други, знајући да у Европској Унији НАТО кроји политику, а истовремено прећуткујући то своме народу, нису могли да прстом упере у лопова, него су природно и сходно томе лопови и сами постајали.