КОСОВО Лажна реалност

Друштво | Светлана Васовић Мекина | септембар 22, 2011 ат 23:31, ПЕЧАТ 
——————————————————————————–

Пише Светлана Васовић-Мекина
 

Сви (али буквално сви!) покушаји „једностраних отцепљења“ од 1945. године наовамо завршени су неуспешно. Једини пут да такво отцепљење постане успешан пројекат јесте да матица, матична држава, призна отцепљени део своје територије – као нову државу… 

Последњу кризу на Косову светски, али и медији у региону, пропратили су у складу са циничном опаском чешког министра спољних послова Шварценберга који је, још пре него што је Приштина послала царинике на административне прелазе, најавио да ће без обзира на разлог заоштравања ситуације – и овог пута бити „криви Срби“. И док већина западних медија потез Приштине тумачи као уобичајену акцију коју практикују све нормалне државе, медији у окружењу отишли су и корак даље, па су својој публици уз вести са Косова сервирали и сочне дезинформације.
 Предњаче словеначки државни медији. Коментатор мариборског „Вечера“ је, на пример, написао: „Косовски Срби се противе било каквој јурисдикцији Приштине на северу државе, а своје захтеве увек поткрепе барикадама и оружјем“. Писање о „српском оружју“ примило се у већини осталих медија који вести преузимају од словеначке државне новинске агенције, па су листом преузели неистиниту вест у режији СТА која је поводом блокаде на граничним прелазима на Косову тврдила да су Срби, мештани из српских енклава на северу Косова, аутори претње КФОР-у на граничном прелазу Јариње „КФОР СТОП или ми будемо пуцали“. Све то је поткрепљено фотографијом реченог летка. Тако је у орвеловском маниру претварања истине у лаж, КФОР-ова претња оружјем Србима са севера Косова у Словенији представљена као обесна претња мештана КФОР-у, у којем значајан део заузима словеначки контигент војника.
 
ИСТИНА ЈЕ ЛАЖ, ЛАЖ ЈЕ ИСТИНА

 Описани пример није једино окретање истине „наглавачке“. Последња криза на Косову открива зашто је Приштини важно да смести царинике на административне прелазе. Не ради се о борби за „симболе“, како тврде поједини српски медији, ни о рату „против криминала“, како тврди Хашим Тачи. У питању је, напросто, „промена стања на терену“, настојање да Србија пристане на такво ново, насиљем успостављено стање. То је једини „лајтмотив“ и срж различитих дипломатских и војних притисака на Србију, као и целог процеса међународног признавања државности Косова.
 Анализа америчких тајних депеша које је Викиликс недавно дао на увид јавности, потврђује да је разлог за последње акције Приштине само један, а то је чињеница да је ситуација (настала после једностраног проглашења независности) на Косову још увек (упркос мишљењу Међународног суда правде) до те мере незаконита, да су дипломате САД-а почеле да сеју уверење да је само један поуздан и брз начин да се такво стање исправи. А то је да Србија сама легне на руду и аминује „ново стање“, те да независност Косова формално или бар „де фацто“ призна, па то послужи као смоквин лист за кршење Међународног права које су подржале све земље које су признале независност Косова. Да је на делу речени план самосрпског самопризнавања „косовске реалности“, показује лавина захтева из САД-а и ЕУ да Србија што пре „прихвати реалност независног Косова“.
 Али ако је „реално стање“ на Косову свршена ствар, намеће се питање зашто се толико инсистира на српском признању те „реалности“? Или – зар Србија ту заиста ништа више не може да промени?
 
НЕЗАВИСНОСТ ПОПУТ ВРЕМЕНСКЕ НЕПОГОДЕ

 До сада најзанимљивији одговор на ово питање дао је Обрад Кесић. Он је у коментару „Виртуелна реалност“ упозорио „да би многи политичари у Србији, и на власти и у опозицији, хтели ипак да прикажу садашњу дилему око Косова као само још једну природну или временску непогоду. Као што се Дунав, Сава или Морава понекад излију из својих корита и као што олуја понекад зна да потуче пшеницу, тако може да се деси и да неко може да узме део територије Србије“. Кесић детектује у којем грму лежи зец: „Ако Обама не прихвати реалност да је рат у Авганистану изгубљен, да ли то значи да ће Америка да га добије? Ако Србија не прихвати реалност независности Косова, да ли то значи да је Косово у ствари независно? Да је то тако, онда се сигурно не би тражило и толико трудило да би се убедили српски политичари и грађани да је потребно да прихвате ову реалност. Другим речима, реалност да је Косово независно може да се постигне само ако Србија прихвати и саучествује у стварању ове реалности. Без тога, као што би наш народ рекао, статус Косова нити је на небу, нити на земљи“.
 Није Косово усамљен пример. Има још ентитета који себе виде као независне државе, а „у суштини ипак нису независне“. И ето зашто белосветски политичари и НАТО генерали последњих дана једни другима додају кваку у београдским највишим државним институцијама и форумима, све како би приволели српски политички врх да призна „нову реалност“ независности Косова, иако та „нова реалност“ нема властити камен темељац. Зашто? Зато што у темељу те реалности недостаје кључан елемент, а то је признање Косова од стране Србије.
 Погледајмо мало историју. Сви (али буквално сви!) покушаји „једностраних отцепљења“ од 1945. године наовамо завршени су неуспешно. Једини пут да такво отцепљење постане успешан пројекат јесте да матица, матична држава, призна отцепљени део своје територије – као нову државу. Исто се догодило и приликом распада СФРЈ. Нове државе, настале на тлу СФРЈ, примљене су маја 1992. године у УН тек пошто су Србија и Црна Гора формирале нову државу (СРЈ) и најавиле да немају територијалне претензије према другим некадашњим републикама. Слично је било и приликом отцепљења Бангладеша, државе која и дан данас важи за модел, чак најуспешнији пример „једностраног проглашења независности“ у свету. Бангладеш је успео да постане члан УН тек после признања од стране данашњег Пакистана, своје некадашње матичне државе.
 Признање Србије, то је циљ којем стреми не само Приштина, него и сви помагачи њене независности. Наопако постављено питање Међународном суду правде кумовало је да Србија добије одговор који је изгледао као победа Приштине и САД-а, иако суд у Хагу заправо није одлучивао о законитости отцепљења Косова. Суд је одговор на немушто постављено питање сузио до те мере да је на крају (у складу са предлогом професора Крафорда) закључио да ако било какви скупови групе људи, попут онога у једној згради у Приштини (а случајно је то била баш зграда Парламента), могу да усвоје било какве декларације, па и оне о независности, то онда и није незаконито. Све то је тачно – иако не пружа одговор ни на питање постављено од стране Генералне скупштине УН. Да је Приштини успело да такав „одговор“ прогласи својом „победом“, допринело је и уцвељено држање српских политичара који нису знали да објасне народу да Међународни суд у Хагу уистину није подржао једнострано отцепљење Косова.
 Да је суд у Хагу икада одлучивао о питању законитости отцепљења, онда би морао да узме у обзир и чињеницу да Међународно право и пракса од завршетка Другог светског рата, па до данас одбацују једнострана отцепљења. Стога је жесток отпор Србије отцепљењу Косова – потпуно у складу са Међународним правом. Најновији напори САД-а и првака из ЕУ да присиле Србију да призна „промењено стање“ нису само незаконити, већ представљају међународни деликт, односно покушај недозвољене интервенције.
 
ПОТЕРА ЗА САУЧЕСНИЦИМА

 Вашингтону и дипломатији ЕУ потребни су, хитно, баш због незаконитог начина устоличења Косова као независне државе, српски политичари који ће учествовати у завршном чину стварања „независног Косова“. Ово се види не само из америчких депеша објављених од стране Викиликса, него и из пресуда Међународног суда правде. Једна од студија која анализира одлучивање суда у Хагу у вези са питањем власништва над „историјским“ заливима, показује да се незаконите ситуације на терену могу легализовати, али да „проток времена“ ту није никакав фактор, већ залив мења власника тек кад губитак призна дотадашњи „законити власник“. И друга истраживања потврђују да до промена „стања на терену“ у правном смислу долази тек онда, када је отимачина територије „допуњена психолошким елементима споразума или пристанка“ сукобљених страна.
 Један од највећих стручњака за Међународно право и судија Херш Лаутерпахт (Херсцх Лаутерпацхт) примећује да не постоје примери када „саме чињенице производе неки нови статус или правну обавезу“. Лаутерпахт истиче да „нове чињенице“ (алиас ново стање на терену) постају заиста „нове“ тек уколико уплетене државе о томе одлуче склапањем нових споразума. Али никако силом. А то је случај у примеру незаконито рођеног „независног“ Косова.
 Власти у Приштини и КФОР могу на север Косова да пошаљу не само сто, него и десет пута више полицајаца и цариника. Али ништа им то не вреди све док Србија не признаје те царинике и полицајце. Може Приштина да тврди да они представљају „нову реалност“, али све док то Србија не призна – сви ти једнострани потези у правном смислу не значе потпуно ништа.
 Критичари преспорог „признавања реалности“ од стране српских власти, заборављају и да „успех отцепљења“ никада није био једино мерило за признање државе. Судија Лаутерпахт је први упозорио да за потпуни успех једностраног отцепљења прво матица мора „да престане са тврдњама и напорима за повратком свог ауторитета“ на отцепљеном тлу. У преводу: док Србија протествује и бар вербално брани Косово, оно није и не може бити законито успостављена држава. Лаутерпахт као пример наводи министра спољних послова САД-а који је 1823. године одбацио преурањено признање некадашњих шпанских провинција уз поуку да „тако дуго, док се Шпанија бори оружјем, уз рационалну или чак минималну шансу за успех, САД не могу да признају колоније које де фацто постоје, јер би тиме прекршиле своје обавезе према Шпанији и одлучиле управо о ономе – што је било повод за рат“.
 Део међународне заједнице је у случају Косова урадио управо оно што није било могуће, ни пожељно, ни у бурном 19. веку. Државе које су признале Косово демонстрирале су „дипломатску интервенцију“ којом су створиле нову државу на територији Србије, мада „нова држава“ – због чињенице да се налази под контролом страних трупа – не испуњава ни основне критеријуме за признање.
 Необично је да су српске дипломате брзо клонуле под притисцима страних колега које тврде да је „признање (друге државе) право сваке државе“. Некако су сви сметнули с ума да исхитрено признање ентитета као државе у Међународном праву представља „незакониту интервенцију“ и „злоупотребу моћи признања“. Признање државе као „независне“, иако таква држава у суштини ни издалека није „независна“, није само погрешно, него и неважеће. Отуда питање „да ли је неки ентитет – држава?“, није тек питање пуке „промене реалности“ на терену, нити питање ко је заиста „власт“, ко има „већу силу на својој страни“, односно „ко је суверен“ (како то воле да објашњавају и српски заговарачи међународних насилника), него је то питање испуњавања услова за признање државности. Држава није само „питање чињеница“, како на основу познавања праксе настанка држава из 19. века погрешно пропагирају српски поклоници „признања промена на терену“, већ је то, изнад свега, питање Међународног права.
 Зато су протести српске владе, демарши и одбијање признања нове „реалности“ на Косову, без обзира на то колико се чинили јаловим – и те како важни у дипломатској борби за Косово. Протести – па и демонстрације, као у случају северног Косова – имају важну улогу у стварању услова за законито решење међународних спорова. Најзад, у једној од пресуда Међународног суда у Хагу пише да „влада која протествује одржава њене захтеве у животу, тако да није могуће тврдити да је друга страна одступила од захтева због ћутања или признања“. Да закључимо – док год Србија не пристане на промену стања, „контрола“ Косова од стране институција у Приштини (према Међународном праву) не значи ништа.
 Србија, док се не створе услови за историјски споразум са косовским Албанцима, чак и да хоће, не би смела да призна или прихвати незаконито проглашено отцепљење Косова, с обзиром на то да је то отцепљење успостављено помоћу стране војне интервенције.