Милован Дрецун је у четвртак, 11.08.2011. имао статус на ФБ профилу:
+Србија под режимом Бориса Тадића има непристојно бројну гомилу “политичара“ а ниједног државника и народног слугу. Аристотел је својевремено говорио да демократија не ваља јер у њој олош исплива на површину. Верујем да би актуелни режим кроз уста пустињског дрвета Палме на то рекао “Певаће тај Аристотел како му се каже“.

Неки… од одговора на преко 400 коментара био је:
„Ни Приштина ни Вашингтон неће одустати од намере да ставе север под контролу, а Београд ће им се само вербално “оштро“ супротстављати. Све ће зависити од реакције народа на северу, мада озбиљно забрињавају уцене режима Бориса

Тадића који је на последњем састанку са председницима општима са севера запретио да Београд више неће слати плате Србима на северу ако не прихвате усмени “споразум“ са Кфором.
Срби на северу су изузетно рањиви на притиске из Београда а много су отпорнији на покушаје Приштине да их насилно стави под своју власт. Север ће пасти само ако Београд окрене леђа народу на северу Косова.
Усмени договори не дају никакве гаранције слабијој страни, у овом случају Србији, тако је увек било у дипломатији. Јача страна, међутим, све што јој се обећа усмено тражи да се реализује, без обзира што она не поштује договорено. За јачу страну је усмено обећање јаче од било каквог потписа. То се зове закон јачег.
Београд би требао да предложи Русији да у СБ УН затражи да на север дођу нове, мировне снаге УН, а не КФОР и Еулекс.
Београд мора економски максимално да ојача Србе на северу, не сме политички да их дели већ да инсистира на њиховом јединству и да ојача капацитет Срба на том подручју да могу да се „самоорганизују“ у случају нове акције Приштине.
С друге стране Београд мора недвосмислено да поручи Вашингтону и Бриселу да ни под којим условима неће прихватити да подржи успостављање власти Тачија на северу, али то мора да буде искрено а не само за домаћу јавност, да одбије условљавање: север за ЕУ.
Међутим, то Београд неће урадити, тако да је судбина Срба на северу неизвесна због става Београда који политиком према КиМ и ЕУ стално посредно охрабрује Приштину да не одустаје од агресивних намера према северу.“
и
„На другој години Факултета политичких наука имао сам предмет дипломатска историја. У некој од десетак пожутелих малих књига из тог предмета сам прочитао да политичар треба на прво место да стави интерес народа и да треба да буде народни слуга. Некако ми је својски легла та дефиниција политичара, те 1977. године. Још ме држи тај вирус од кога многи “политичари“ у Србији никако да оболе.“