Влада и Скупштина Републике Српске Крајине у прогонству, данас је упутила отворено писмо јавности и међународним институцијама у којем је Владу Хрватске и УНЕСКО оптужила за крађу српске културне баштине у окупираној Републици Српској Крајини. Наиме, у писму које су потписали премијер Владе у прогонству Милорад Буха и предсједник Скупштине дипл. инж. Рајко Лежајић, оптужују се Храватска и УНЕСКО да су извршиликрађу српске културне баштине, јер су уписали Манифестацију „Сиеска Алка“ као „хрватску витешку игру“, што, како наглашавају не одговара историјским чињеницама.

Наиме, како се тврди Сињска Алка ни у којем случају не може бити „хрватска витешка игра“, јер се та манифестација одржава сваке године у част побједе над Турцима 1715. године у Далмацији, а историјске чињенице говоре да су Срби били ти који су однијели ту бриљантну побједу над Турцима. Наиме, како се наводи, у то вријеме Далмација је била територија у којој нису живјели Хрвати. Како се тврди, Хрватске у то вријеме није ни било јер је Хрватска окупирана од стране Мађарске 1097. године, док су један дио Далмације након пропасти српске средњовјековне државе, у чијем се саставу до тада налазила, окупирали Турци, а други Млетачка Република.

Отворено писмо Владе и Скупштине РСК преносимо у цјелини.

„Поштована господо,

Када неко физичко лице украде неку ствар, изложено је прогону државних и правосудних органа. Ако је процењена вредност украденог предмета висока, надлежни државни судови ће, том лицу, строго пресудити.

Држава штити своју имовину и културну баштину – и од појединаца, и од друштвених заједница, и од других држава. То је њена незаобилазна обавеза. То право припада Влади и Скупштини Републике Српске Крајине у прогонству и зато вас обавештавамо да је обављена крађа српске културне баштине у окупираној Републици Српској Крајини од стране Владе Републике Хрватске и Уједињених нација. Орган УН који је обавио ову крађу, у договору с Хрватском, је – УНЕСКО. Договор је постојао, јер УНЕСКО није проверио хрватски допис, у којем је Сињска алка (одржава се 7. Августа) представљена за хрватску витешку игру – која се обавља сваке године у граду Сињу, а у част победе хрватске војске над окупаторском турском војском 1715. године. Та битка није обављена на територији на којој су живели Хрвати, јер је то била Далмација, у којој су живели само Срби, а војска која је победила Турке 1715. године је била српска војска. Далмација је била територија средњевековне Србије и део ње су окупирали Турци, а део Венеција (Млетачка Република) у 15. столећу. Хрватске државе тада није било, јер је Хрватска окупирана од стране Мађарске 1097. године, а та Хрватска је била далеко од српске Далмације.

У средњем веку се у Далмацији говорио само српски језик, те је сва њена културна баштина српска. Ни данас се не говори хрватски језик у Далмацији. Хрватски се говорио само у Загребу и околини (где живе оригинални Хрвати), али тај хрватски је избачен из службене и књижевне употребе – по одлуци колонијалне Аустрије, крајем 19. столећа, па су ти оргинални Хрвати били обавезни – да користе српски језик (што Хрвати чине и данас). И данас је у Хрватској службени језик српски, а Влада Хрватске га је пријавила УНЕСКО-у као „хрватски језик“. Ни то УНЕСКО није проверио, јер да јесте – онда би хрватски језик унео у списак угрожених светских језика и УНЕСКО би био обавезан да тај језик спаси од изумирања, што чини и са 2000 других угрожених језика.

УНЕСКО није проверавао ништа о бици између Срба и Турака крајем 17. и почетком 18. столећа, јер да јесте, не би могао српски устанак против колонијалне Турске убележити као хрватски устанак. УНЕСКО је имао прилику, да о том српском противтурском устанку нађе оригинална документа у архивама у Риму, у Венецији, у Бечу и у Задру – Задар је у Хрватској. Да је то учинио, нашао би, да је у Далмацији подигнут српски устанак против Турака 1682. године, кад је војска Турске кренула против Аустрије и опседала је аустријски главни град, Беч. Турци су Беч опсели са 250.000 војника, а против Срба у Далмацији су послали 100.000 војника. Но, Срби су 1682. и 1683. извојевали неколико победа над турском војском и прогнали је у Босну и Херцеговину и друге крајеве које су Турци држали под окупацијом. Вођа српског устанка је био Илија Јанковић, а његови помоћници су били сви Срби: Јован Баљак – из Далмације, Никола Шарић, Илија Цврљак, Грго Стржиреп – из Босне и Херцеговине, Бајо Николић Пивљанин из Црне Горе и хајдучки харамбаша из Далмације, Тинтор, чије име није убележено.

Кад су Пољаци помогли Аустријанце 1683, Турци су разбијени код Беча, а онда су Срби подигли противтурски устанак у данашњој Мађарској (где су били већинско становништво), у Републици Српској Крајини, у Војводини, у Херцеговини, Босни, Србији, на Косову и Метохији и Македонији. Турци су се повукли с данашњих српских земаља, а Аустрија је успоставила своју власт над тим територијама. Следеће године, 1684, Венеција (Млетачка Република), такође, ступа у рат против Турске, а Аустрија, Пољска и Русија одлучују да ослобођену српску Далмацију укључе у Венецију (Млетачку Републику). Срби су то прихватили и од те године су ратовали против Турске под заставама Венеције (Млетачке Републике). Турци су покушали опет окупирати Далмацију, али су их Срби потукли 1715. године и у част те победе – организовали су сваке године витешку игру: Сињску алку. Хрвати су тада били само у аустријској војсци и они нису били на ратишту у Далмацији.

Кад је престао рат с Турском, Турска је задржала Босну и Херцеговину, данашњу Србију и Македонију и формално јој признато да је и Црна Гора у саставу Турске, мада су Црну Гору ослободили Срби Далмације и Црна Гора је, тада, стављена под међународну заштиту – с локалном српском влашћу у оквиру Турске. Далмација је остала у Венецији (Млетачкој Републици), те после битке с Турцима (1715), Венеција почиње преводити православне Србе у католике, присиљавајући их да се више не зову Србима, него само Католицима. Крајем 19. и у 20. столећу, Аустрија их је присиљавала – да се зову Хрватима, јер је тако одлучио Конгрес римокатолика у Загребу 1900. године, који је донео одлуку да се сви Срби католици морају превести у хрватску нацију. Пре тога, 1875. српско становинштво града Сиња и околних села је покатоличено (укупно 10.000 особа), а 1941. године је хрватска фашистичка држава одлучила да убије породице свих Срба католика који не пређу у хрватску нацију. Тако су ти Срби у Другом светском рату (да не би били убијени од Немаца и Хрвата) пристали да се зову Хрватима, на што су их заклињали и католички свештеници. Од тада су били принуђени, да и свој српски језик зову хрватским језиком.

Поштована господо,

Све ово имате у сачуваним документима у Италији, Аустрији, Мађарској и Хрватској, те сте били обавезни да то проверите. Да знате, ове чињенице нису унесене у школску и универзитетску литературу Европе, јер се колонијална политика против Срба спроводи и данас. А ви сте обавезни да се борите против прикривеног колонијализма и зато морате поништити одлуку о регистрацији Сињске алке као дела хрватске културне баштине. Подсећемо вас, да и хрватски језик није онај језик који вам је Влада хрватске пријавила – то је српски језик. А о хрватском, као што смо рекли, мора да бринете – да га спасите од умирања, јер је и он део светске културне баштине, коју ви мора да очувате.

И да Вас подсетимо, регисторвали сте српске народне песме „ојкаче“ као хрватске, а оне су српске – српског народа у окупираној Републици Српској Крајини. Такође, имајте у виду, да вам је Влада Хрватске, пре неколико месеци, поднела захтев да српске народне песме „банатски бећарац“ региструјете као хрватске народне песме. Чувајте се, јер чините велику грешку и срамоту према себи – пред лицем Цивилизације.

С обзиром да тела УН не сарађују с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине у прогонству, ово писмо је отворено.

Милорад Буха, премијер
Дипл. инж. Рајко Лежаић, Председник Скупштине