Направити проблем и понудити законско решење које ће се донети без јавне расправе и по хитном поступку постала је редовна пракса у препарираној Србији.
Али, ко још од овцоизираних, медијатизованих буљитеља у екранску пустињу захтева поштовање елементарне логике која упућује да би ваљда требало најпре изградити те неопходне трансплантационе центре, обезбедити инфраструктуру, кадрове и знање, могућност усавршавања… па тек онда приступити пропагирању донаторског статуса у Србији (и то подразумевајући под том категоријом искључиво добровољни пристанак)?
Многи имају страх да их доктори неће савесно лечити у кризним ситуацијама, ако су потписали донорску картицу и исту сматрају као добровољно потписану смртну пресуду. Због многих неправилности у српском здравству, многи иду код лекара само кад је критично и нажалост многи оду прекасно, јер се на прегледе чека и по неколико месеци, многи имају предрасуде, страх и зазирање од ове хумане, али све омраженије струке у јавности, коју су искварили несавесни појединци.
КАД БУДЕМ МРТАВ И БЕО- ВИШЕ НЕЋУ БИТИ ЦЕО- ОЧЕРУПАЋЕ МЕ ДЕО ПО ДЕО… (ИАКО ОВАКАВ ТРАГИ-КОМИЧАН НАСЛОВ НЕ ОДСЛИКАВА ОЗБИЉНОСТ ОВЕ ТЕМЕ- СУШТИНСКИ ЈЕ ОПИСУЈЕ НА ЈЕДАН „ПЛАСТИЧАН“ И САЖЕТ НАЧИН- […]
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…