Пресуда у предмету Крстић једна је од најважнијих компоненти у политичкој и пропагандној архитектури сребреничке митологије. Као већина саставних делова тог мита, углавном непрочитана Крстићева пресуда је дрски блеф. Рок трајања тог блефа искључиво зависи од самих грађана и њихове спремности да некритички прихвате кривотворену верзију сребреничких догађаја, којом их већ две деценије систематски обмањују.
За Србе Мирослављево јеванђеље није мит. Оно је национални симбол. Темељ опстанка нације.
Ове године, на дан када је војска морала да се повуче са Кошара, коначно је држава обележила тај дан. Најзад је држава јавно, пред целом Србијом и светом, оним делом који је хтео да чује, јaвно признала да се до сада стидила ВАС, који сте јој поклонили највредније што сте имали, своје животе.
Професор др Даница Грујичић, неурохирург, начелник Одељења за неуроонкологију Клиничког центра Србије и редовни професор на Медицинском факултету у Београду, већ дуже време упозорава о последицама НАТО агресије на СР југославију, те учествује у научним конференцијама по питању последица употребе радиоактивне муниције од стране НАТО-а на становништво и животну средину, указујући јавности на ово озбиљно питање.
Напад на Миљевачки плато је злочиначка акција хрватске војске током рата у Хрватској 1991-1995 на подручју српског села Миљевци у околини Дрниша. Акција је извршена 21. јуна 1992. године и то је први напад војних снага Републике Хрватске на Републику Српску Крајину, након што је УНПРОФОР преузео улогу заштитних снага на подручју РСК.
Једина осећање које те особе гаје у себи су љубав према Сорошевим новчаницама и мржња према Србима и Србији.
Истој оној Србији, у којој те особе живе.
Србији, којој те особе покушавају намаћи омчу колективне кривице, не би ли код налагодаваца оправдали своја примања.
Официр, отац троје малолетне деце, инвалид. Човек који је најзаслужнији што су се сви војници из легендарне јединице „Џокер“, после крваве одбране карауле Кошаре, живи вратили својим кућама. Ратни херој Војислав Перовић (45) данас коси траву у туђим двориштима и дресира псе. Тако преживљава.
ФБР КОМЕНТАР:
Бомбардују, убију, отму, на окупираној земљи на силу отетој направе највећу војну базу БОНДСТИЛ на Балкану, а онда причају бајке да ће нешто да ти помогну и да су ти пријатељи… Па то више нису ни бајке за малу децу! А што се тиче „одштете“ – Косово и Метохија је НЕПРОЦЕЊИВА територија за народ Србије тако да висина такозване одштете не може да се израчуна у прљавим, крвавим и нарко доларима, валути окупатора србске свете земље! Американци су терористи број један у свету – ОКУПАТОРИ, УБИЦЕ И ЛАЖОВИ!
Казани, Козловац, Сарајевска депонија, Алипашино поље или мост, Озрен, Јама Радача, годинама чекају Аморово или одобрење неког другог Машовића!
А Тужилаштво БиХ, ратни „Аушвиц“ за Србе које ни властито двориште још прекопало није, ћути!
И у властитом глибу, тоне и дубље од дна.
Пођи је осуђен јер је 2012. године у текстовима у локалним медијима тврдио како је сребренички геноцид последица „пропагандне лажи“, те да су Срби а не Бошњаци највеће жртве у Европи након Другог светског рата.
Под појмом „купрешко ратиште“ мисли се на борбе вођене на Купрешкој висоравни и њеним ободним дијеловима, од падина Великог Виторога, Хрбљина и Малована, преко Рилића, Равног, Паклина, Вуковска, Мрачаја, Стожера, Мале и Велике Шуљаге, Купреса и Велике Плазенице, до Јаворка, Купрешке ријеке и Чучковина. У списку се налазе и сви борци који су погинули у повлачењу ВРС са Купрешке висоравни.
Пре 65 година ЦИА је срушила са власти демократски изабраног премијера Ирана Мосадека. Министарство спољних послова САД тек сада је објавило документе који показују у којој мери је та земља била уплетена у пуч у Ирану.
„Куриозитет је да је садашњи председник Репубилке Србије а ондашњи премијер у договору са Хашимом Тачијем отварао објекте у српским срединама које је изградила сепаратистичка власт у Приштини, представљајући грађанима Србије да је то учинак његове Владе“.
Погледајте, ако су ми овако рекли лекари из Немачке: „тог дана ти мораш умрети“… Не знам шта се догодило – и видите чудо… Али, ако би чак и умро… У сваком случају хвала и тим људима, што ми помажу да се ускоро састанем са Богом. Смрт за мене није страшна, браћо, није важно као ћу умрети – на путу, или у постељи… Није важно како ћу да умрем! Важно је, да се сретнем са Богом. И молим вас – сачувајте праву православну веру.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…