„Кад ви погледате после свега, народ га обожава. Људи су гледали њега уживо, тамо, кад се гинуло, кад им је било тешко… Једна жена која је изгубила у рату три сина, кад је примала орден од Додика она му каже – Немојте мени, дајте за одбрану Ратка Младића, ја дајем целу пензију за тог човека. То кад човек чује не треба вам друго признање…“
За само 132 дана, на најсвирепији начин убијено је 38 хиљада Срба, двије хиљаде Јевреја и бројни други идеолошки противници НДХ. Њихова тијела бачена су у 32 јаме широм комплекса Госпић-Јадовно-Паг, чија је локација и данас непозната, због чега остаци ни из једне нису ексхумирани, а жртве достојно сахрањене. Њиховим сјенама данас су се поклонили потомци и бројни присутни, међу којима и високи званичници Српске.
Нема ко није некад опсовао Вучића или Стефановића у дописивању, рачунајући ту и њихове напредњаке. Ништа то није страшно док се не појави неки, „комшија потказивач“. Док једном не дођу и по мене али тада више неће бити никога да се буни.
Репортер N1 јавља из Оточца да од постављања спомен плоче Францетићу највероватније неће бити ништа, иако је било планирано за данас. Незванично се сазнаје да је полиција табле одузела још у петак.
Сувласник куће на којој је табла требало да буде постављена одустао је од тога јер је то противзаконито, а он каже да не жели да крши закон.
– Највећа опасност је у централној и јужној Србији. Услови за невреме створиће се поготову током овог викенда. У планинским пределима ствара се други ефекат: ваздух се сам од себе уздиже и долази до кондензације и у летњем делу године до грмљавинских олуја – објашњава Ђурић.
Вест да је емигрантска (усташка) Хрватска академија знаноси и умјетности у дијаспори са седиштем у Базелу наумила да 1. јула у Оточцу постави спомен-плочу Јури Францетићу, усташком пуковнику и једном од најзлогласнијих хрватских ратних злочинаца, изазвала је огорчење и револт и међу црногорским антифашистима јер су и црногорски партизани добро запамтили злотворства Францетићеве Црне легије.
Александар Вучић је својој нацији пре пар година јавно исповедио своје расположење према протестантизму, а пред ступање на дужност председника Р. Србије прогласио је Немце „домаћинима“ у Србији. Поштујемо ми лутеране, али много више поштујемо истину. Мартин Лутер је Србе сматрао „најгорим од свих могућих народа“ и „лоповима“. Не знајући то, Срби у Немачкој су прихватили лутерову реформацију. Пола миленијума су њихово име, језик, писмо и култура прогањани, тако да су одавно постали мањина у сопственом завичају и нестају. Зар да и ми у Србији поновимо исто?
У року од два дана после Спајсеровог упозорења, Министар одбране Џејмс Метис је изнео тврдњу да је претња уродила плодом, и да Сирија ипак неће извести напад хемијским оружјем: „Они то нису урадили.“ Прецизније речено, Метис је себи приписао заслугу за недогађање нечега што се ионако не би ни догодило, а што би наводно била реприза претходног догађаја који се такође није догодио.
2010. године када је у Вуковару дошло до сусрета председника Хрватске Иве Јосиповића и председника Србије Бориса Тадића, ово удружење је двојици председника представило проблеме са којима се сусреће. Али нажалост није се ништа урадило да се помогне људима који су изгубили своје најмилије. Вероватно зато да се не би открио ланац командовања, а тиме и доказало етничко чишћење Срба у Вуковару, које су починили хрватске цивилне, полицијске и паравојне снаге.
Председник Комитета Државне думе за међународне односе Алексеј Пушков је на Твитеру писање „Монда“ прокоментарисао у свом стилу.
„’Монд‘ је, коначно, признао оно што су дуго порицали на Западу: неонацисти и ултранационалисти играју значајну улогу у Украјини. Било им је потребно три године…“
То је систем који се одржава под изговором да су то праведни ратови, да су оправдани у име наше заставе, која поносно вијори над нашим животима. Наша земља је постала много просперитетнија за многе, али у име тог богатства не можемо да оправдамо наш систем као центар за светске вредности, све док изазивамо толике ратове и хаос у свету.
На ово Србија нема право да ћути.
На ово ни један Србин нема право да ћути.
У овом случају ћутање је одобравање! У овом случају ћутање је злочин.
Некакав чудан вјетрић над селом игру игра.
Мајке несрећу слуте, призивају Бога и свеце.
Зјенице к’о барке на води, на бистрим сузама дрхте.
Село пуно избеглих – стараца и нејаке дјеце.
– Нема ниједног разлога да идем у затвор. Сила може да направи шта хоће и радила је са мном шта хоће. Довољно смо радили и показали да кривица за Тузланску капију не припада ни мени, ни мојој породици, нити нашем српском народу – нагласио је генерал Ђукић.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…