Последњих десетaк и више годинa Србијa је испоручилa (под фирмом ‘врaћaњa’) Хрвaтској бројнa културноисторијскa добрa, укључујући и онa из тaмошњих српских цркaвa којa су, пред рaзулaреним фaнaтицимa, преживели Срби успели дa спaсу уништењa тaко што су их, често ризикујући сопствени живот, понели сa собом у избеглиштво.
Нису припадници ЈНА из Карловца кренули у Крајину на излет у природу, већ у рат који им је наметнут, а новинар то некако олако прескаче, или можда смета и само потсећање да су Крајишници као резервисти ЈНА бранили своју Отаџбину, а не били некаква паравојна и парамилицијска банда, како се данас приказују чак и у списима србијанског правосуђа, које здраво за готово олако прихвата све хрватске намерне лажи, док из ЕU машу прстом и захтевом за беспоговорну сарадњу у „владавини права“!
Нема сумње да наступ Сулејмана Угљанина није случајан. Својим отвореним, а некажњеним, позивањем на сепаратизам он подлаже ватру која може ускоро постати пожар. То јесте важно питање, али није неважно ни које то снаге унутар Србије (политичке, безбедносне и друге), годинама стоје иза овог отвореног муслиманског националисте? А нема сумње, он није појава, он је пројекат. Пројекат Турске и Алије Изетбеговића, кога је прихватио Запад. Али и српска политичка елита након петооктобарског пуча.
Отуда он толико траје. Отуда и Вучићево ћутање…
Дарко Младић открива да је пре неколико дана притворски лекар, др Фалке тражио од генерала да му потпише одобрење да његове снимке главе проследи једном радиологу из Холандије.
– Мој отац је то одбио. Лекари и на овај начин покушавају да манипулишу здравственим стањем мог оца – истиче Дарко Младић за „Вести“.
Случај смрти амбасадора Србије у Либији Оливера Потежице је “стављен ад акта“, саопштило је Министарство спољних послова Србије. У саопштењу се наводи да је то обавештење у Београд стигло од Министарства спољних послова Туниса, преко Амбасаде Србије у Тунису.
Ова жалосна историја моралног слома наших дана, што по гадости не заостаје за Малапартеовим епизодама, садржи и другу, неупоредиво злослутнију димензију.
Та димензија односи се на срозавање некада поноситих, али данас обезглављених и сасвим посрнулих народа – и њихових безумних вођа – који су своју судбину испустили из сопствених руку; који лакомислено своје наслеђе продају за чанак леће; који су, зарад фатаморгане све неизвеснијег материјалног бољитка спремни да се коцкају са будућношћу своје деце; и који су добровољно пристали да послуже као крпе-убрисаче једном мрачном типу, и још мрачнијим силама које вребају иза њега.
Инсистирање на „одважности” недвосмислено упућује на закључак да се иницијатор и покровитељ „унутрашњег дијалога” спрема да по сваку цену, а противно ставу било ког националног ауторитета, изврши кривично дело угрожавања територијалне целине. Тако што ће прекинути и постојећу танку уставну нит која у одредби о суштинској аутономији (чл. 182. ст. 2) везује Косово и Метохију за уставни поредак Србије. Не треба сумњати да је Александар Вучић довољно храбар, јер се, као и Хрвати, ничега не стиди, да уради оно што није смео ни један Србин пре њега. Овакву своју „храброст” доказао је толико пута до сада.
Њина дела славиће се до последњег судњег дана,
слава јату бесмртника, мир пепелу великана.
Шта бисмо онда следеће могли да очекујемо од Вучића и његових пријатеља када се овако награђују убице Срба а истовремено брутално кажњавају браниоци отаџбине?
Институт Вотсон тврди да је користио „свеобухватнију процену“ глобалног „рата против тероризма“, наводећи укупне трошкове у висини од 23,386 долара по америчком пореском обвезнику.
Обични људи верују да ратове изазивају непријатељи из комшилука, да револуције покрећу револуциoнари тј. визионари. Верују и у чињеницу да мир склапају паметни људи, који знају да су ратови зло, те да их треба прекинути. А заправо држати народ у незнању је највеће зло. Тако раде са нама и са свим слободољубивим народима већ вековима.
Био је то 25. август 1991. године. У кућу Трифкановића у Сиску дошли су припадници Збора Народне Гарде (ЗНГ) у црним униформама и у комби ставили Николу (49), и његове синове Зорана (23) и Берислава (18). Неколико дана касније Николино тело је препуно модрица, огреботина, прострелних рана на телу и глави пронађено у Сави, код села Гушће. Зоран и Берислав Трифкановић до данас нису пронађени.
Слике и призори, до смрти изгладнеле деце, које долазе из Јемена шокантне су. Човек тешко може да поверује да на земљу у којој има готово девет милиона гладних људи, а међу њима шест милиона деце, свет гледа потпуно равнодушно. Уз глад и ратна разарања, ту је земљу похарала и смртоносна болест, колера, од које болује више од 300 хиљада људи и од које је за сада умрло више од хиљаду, већином деце. Одлука Саудијске Арабије да затвори ваздушне, морске и копнене границе Јемена спречила је УН да пошаљу помоћ у ратом разорену земљу.
Као у „старо добро Турско доба“, у духу аманета Алије Изетбеговића, творца Исламске декларације, као јединственог програма организовања исламског друштва, формирања исламске власти и изградње Исламске државе тј. халифата, терористи су постали штићена лица а њихова активност обавјештајно прикривана.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…