Најпре су нам укинули Одбрану и заштиту; затим су нам отопили оружје; онда су укинули војску, распродали касарне. Потом су отворили границе. Донели су Закон о застави. И треба регулисати које, какве и чије заставе могу и смеју да се вијоре у нашој земљи. У неким деловима Србије српска застава не само да се не да видети, већ њено ношење носи озбиљан ризик.
Какав спин мајстор, био и остао. Вучић има озбиљан проблем са Србијом, Русијом и са свиме што има призвук патриотског. Дигао је регион на ноге због деце које је описао као терористе, због пластичне пушке коју је назвао тешким наоружањем и због кампа који се „спрема за некакав рат“, само не знам који? Вучић нешто више зна од нас?
Иако је поступак лишења родитељског права правоснажно окончан у корист ове породице, Центар за социјални рад и даље упорно одбија да врати малолетно дете биолошким родитељима.
Окупљање пензионера 6. августа на Тргу Николе Пашића у 11 сати, организујемо под паролама: „Нема одмора док траје дискриминација и пљачка пензионера“ и „Пошаљимо Уставни суд Србије на поправни у августу“
У емисији се Милан Брдар дотакао писма познатог националног делатника др. Мише Ђурковића од пре неколико дана у коме је Ђурковић писао о случају прогона професора универзитета Бранислава Филиповића и Бранислава Ристивојевића који су осуђени због свог научног рада и јавно изнесеног става о ЛГБТ популацији.
Са два гласа против (Ђорђе Вукадиновић и Марија Јањушевић), скупштина Србије усвојила је данас Закон о пресађивању органа, који предвиђа да су сви грађани потенцијални донори органа, осим уколико се томе изричито не успротиве обраћајући се Управи за биомедицине. Усвојен је и Закон о људским ћелијама и ткивима.
Дакле ова држава је вратила тоталитарне механизме вербалног деликта и за слободно изнету јавну реч професори универзитета и научни радници ризикују осуду, а ускоро вероватно и одлазак у затвор као наредни степен застрашивања. Ово је иначе изванредан пример како добро организована мањина, која има премијера, користи власт за прогон представника већине у чије име нема ко да говори.
Ни трећи покушај да се исели један од избегличких станова у Устаничкој улици у Београду није успео. Спречила га је група активиста који су блокирали улаз у зграду, а малобројни полицајци који су све време стајали у близини нису ни покушавали да уђу.
Дечко је био држављанин Србије и довољно патриота да не буде „Грађанин Косова Републик”, што га је и мртвог довело у неприлике да му се породица, у тренутку највеће туге и бола због ненадане трагичне смрти, још и бакће око тога да ли ће Црна Гора и самозвана држава Косово да допусте да тело уђе на север КиМ, одакле је младић.
Наравно, по познатом систему Овертоновог прозора, оно што почне као право касније се намеће као норма, да би прерасло у тоталитарни систем који врши принуду на све остале да не само прихвате већ и следе тај модел.
Неко би питао – како побогу у оваквој економској идили о којој прича премијерка, председник, министри да постоје сиромашни грађани? Како је могуће да се у таквој држави дешавају самоубиства због сиромаштва, продају органи због дугова за струју? Нема како јер таква питања и не стижу до њих који имају довољно да поред станова од 100, 200 квадрата, живе у вилама по хиљаду квадрата на рачун тог гладног народа.
Нацисти су умесним коришћењем пропагандних средстава ушли у све поре друштва, ампутирајући код јавности критичку свест.
Гебелсов глас с високе позорнице дубоко је тутњао у главама тадашњих немачких грађана Трећег Рајха и његов глас је био онај који је водио њихов живот, њихове циљеве и наде. Његов глас је био онај који им је говорио шта се догађа у Немачкој данас, шта се догађа у свету данас, али и шта ће бити сутра.
За то време „услови живота Срба“ на Косову Метохији кроје се, без сумње, прецизним и добро осмишљеним планом кроз отворену подршку микрокриминалних структура, оформљених у оквиру локалних власти у сваком српском селу. Те локалне кабадахије, кадрови „доказани“ још за време владавине Слободана Милошевића, данас су махом чланови „Српске листе“…
Бошко Обрадовић: у штрајку су Дејан Милошевић из Гвозденог пука, Миле Милошевић из Српских ратних ветерана и други ратни војни ветерани и инвалиди из Београда, Пирота, Врњачке Бање, Краљева, Панчева… Људи без обе ноге, без руку, 100 посто инвалиди које нико из власти неће да прими и саслуша…
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…