Извод из књиге „Гушење истине – Шта новинари нису хтели или нису смели да објаве“
Извод из књиге „Гушење истине – Шта новинари нису хтели или нису смели да објаве“
Цена коју је србска војска платила у Колубарској бици била је велика: 22.000 погинулих и преко 91.000 рањених војника. Управо та њихова жртва нас обавезује на поштовање, јер захваљујући њима ми данас постојимо. Маршом у њихову част сачуваћемо сећање на јунаке који су задивили читав свет. Колубарска битка је јединствен пример у којој је једна војска којој је предвиђен потпуни слом, прелази у контранапад и остварује убедљиву победу.
Изложба је отворена у Градској галерији Пожега у петак, 23. новембра, и поставку чине фотографије које је Славко направио током Првог светског рата са забелешкама које су их, у оригиналу пратиле, и које су доступне публици на увид заједно са његовом фото албумом, делом заоставштине, и на овој изложби.
Седам дана по паду Чачка сусрео сам једну чету из последњег позива на врху једне црногорске планине. Било је то оних дана када нису имали никакве хране, када су гледали како на њихове очи падају стотине њихових другова; мртви од глади, студи, изнурености; када не оста ниједне стопе српског слободног земљишта; када су били одвојени од својих породица по свој прилици заувек, у најбољем случају за читаве године; када их је притисла беда коју човек није у стању да издржи…
И на моје највеће изненађење, чиче су ишле путем и певале!
ОПТУЖУЈУ вас они са Зејтинлика, Крфа, албанских клисура, Солуна…
Србија ће опстати, упркос свему.
Данашњу Србију, рањену – њиховим и шиптарским плотунима – позвали су у Париз – не да јој укажу заслужену почаст за жртву и допринос победи у Великом рату, него да је – на брисаном простору, пред очима целог света – понизе и победе! Е, може ли поганије од овога, па ако је и од вас – тешко да може!
Срби су изразито поносит народ, поготово када су у питању историја и национални симболи, попут сећања на Велики рат. Да се инцидент десио неком другом приликом, повређена би била само лична сујета Председника, и многи у Србији би се обрадовали прилици да га исмеју. Али на тако један значајан, историјски дан, „грешка у протоколу“ је схваћена као огромна национална увреда, и као понижење, не само за данашњу Србију — која можда и јесте сиромашна и безначајна — већ за милион и двеста хиљада жртава Великог рата (28% укупног и половина мушког становништва земље), које су страдале жестоко се борећи против непријатеља Француске.
На седници Народне скупштине 16. октобра, у оквиру посланичких питања народни посланик Двери Срђан Ного тражио је да ми Министарство одбране достави споразум закључен између војних представника СРЈ и НАТО, потписан 15. октобра 1998, затим забелешку са састанка између делегације СРЈ и војног руководства НАТО предвођене генералима Науманом и Кларком, одржаног у Београду 25. октобра 1998.
Савез Срба Француске објавио је на Фејсбуку писмо Пјера Транијеа, праунука француског генерала из Великог рата Шарла Транијеа, председнику Француске Емануелу Макрону. Пјер Траније осуђује скандалозни протокол за обележавање стогодишњице дана примирја и дочек председника Републике Србије Александра Вучића на истом, истичу у Савезу Срба Француске. Генерал Шарл Траније је са француском коњицом и српским трупама ослободио Ниш, Скопље, Прокупље и Свилајнац.
У години у којој се навршава век од завршетка Првог светског рата, намера је да овим пројектом, кроз 12 текстова отргнемо од неправедног заборава причу о крушевачком Дванаестом пешадијском пуку “Цар Лазар“, чији је Други батаљон, под командом чувеног потпуковника Драгутина Гавриловића, први кренуо у пробој Солунског фронта, да би после месец дана крушевачки ратници стигли у завичај, који је ослобођен средином октобра. И поред великог херојства ратника (Цер, Kолубара, Дрина…), о Пуку је још увек мало тога познато, па је циљ пројекта управо да одужимо дуг према прецима који су се, без остатка, жртвовали за српску слободу и опстанак.
„Ту Србију, са њеним историјским жртвама, Француска је понизила 11. новембра. Можемо само да замислимо како се Александар Вучић осећао док је, преко пута себе гледао, осмехнуте између Трампа, Путина и Макрона, озлоглашеног Реџепа Тајипа Ердогана или Хашима Тачија, председника (Косова) земље коју Србија не признаје и која је 1914. била тек област у саставу Србије”, истиче се у тексту.
У овој епизоди:
– Свети Козма и Дамјан
– Мудри савети патријарха Павла
– Милош Ковић: Косовски тест
– Бој на Морави
Србија је Француској и Енглеској у Великом рату послужила као топовско месо. Топовско месо иде у први ред кад се јуриша, не и кад се слави. Чак и да Вучић представља херојску Србију, не би чудило да га данашња Француска набије у зачеље, а да Тачија и Колинду посади међу пречину.
Величанственом академијом под слоганом „Ни корак назад“, Друштво историчара Ужица обележило век од Великог рата
Коментари читалаца…