Ту иницијативу подржала је и како је поједини називају, „амбасадор“, сепаратистичких власти у Приштини у САД, Вљора Читаку и представник Украјине, али се промени мандата Унмика жестоко успротивио Василиј Небензја, представник Руске Федерације који је рекао да „ружичасте визије Косова, које је насликала Вљора Читаку, не одговарају стању на терену“.
Време истине, најзад захтева да се преиспитају неке упорне лажи, те тако и прича о великој француској „помоћи“ која је само била трговина, и то под француским условима, а не никаква савезничка помоћ…
Покушаји Трибунала да прикривено припише кривицу за одређене злочине народима, владама и државама у целини изазивају тензије и узајамно неповерење на територији бивше Југославије, реанимирају дугогодишње проблеме и међуетничке противречности у региону, додала је она.
Остала нам је само борба, борба и борба. Пре свега, борба за знање о томе шта се збива и какви су циљеви реформатора, а одмах затим и борба да се систем промени и врати у стање у коме може да функционише. А борба неће бити лака, и можда ће они који бране школу од неолибералних уништитеља бити поражени.
Дарко Младић открива да је пре неколико дана притворски лекар, др Фалке тражио од генерала да му потпише одобрење да његове снимке главе проследи једном радиологу из Холандије.
– Мој отац је то одбио. Лекари и на овај начин покушавају да манипулишу здравственим стањем мог оца – истиче Дарко Младић за „Вести“.
Пољска жели да буде сигурна да хришћанске традиције не подлежу „идеолошкој цензури“ у Европској унији, изјавила је данас пољска премијерка Беата Шидло и нагласила да се њена странка Право и правда противи имиграцији муслимана.
Још 13 дана остало је до изрицања пресуде генералу Ратку Младићу, а посљедњи подаци о његовом здравственом стању показују да ће 22. новембра, судије Хага изрећи пресуду човјеку који, можда, неће бити у стању ни да је разумије. Како се, онда, могао бранити?
Ова жалосна историја моралног слома наших дана, што по гадости не заостаје за Малапартеовим епизодама, садржи и другу, неупоредиво злослутнију димензију.
Та димензија односи се на срозавање некада поноситих, али данас обезглављених и сасвим посрнулих народа – и њихових безумних вођа – који су своју судбину испустили из сопствених руку; који лакомислено своје наслеђе продају за чанак леће; који су, зарад фатаморгане све неизвеснијег материјалног бољитка спремни да се коцкају са будућношћу своје деце; и који су добровољно пристали да послуже као крпе-убрисаче једном мрачном типу, и још мрачнијим силама које вребају иза њега.
Ствар је у томе што нашим ЕУрофилима принципијелно не смета „мешање у наше унутрашње ствари“ – под условом да оно долази са Запада. Више им одговара царство нужности од царства слободе. До пре 30-ак година, деловало је да је ово прво на Истоку, а друго на Западу. Сад је обрнуто. Говорећи њиховим језиком, наши ЕУрофили су остали заробљеници прошлости. Па им је тешко да се суоче са реалношћу да, ако Европе уопште и буде (дакле Европе, не ЕУ), биће је због Русије, која ју је дискретно узела у заштиту. И Србије, која је, и овако измрцварена и издана, и споља и изнутра, то све време негде дубоко и знала.
Као у „старо добро Турско доба“, у духу аманета Алије Изетбеговића, творца Исламске декларације, као јединственог програма организовања исламског друштва, формирања исламске власти и изградње Исламске државе тј. халифата, терористи су постали штићена лица а њихова активност обавјештајно прикривана.
У исто време, они улажу милијарде у покретање читавих система у служби те идеје, експериментишу са спровођењем мера за контролу становништва над свима нама, што последично укључује економско и духовно сиромаштво, присилну стерилизацију, стерилизацију путем вакцине, финансирање абортуса и смрти уместо живота, као и присилне абортусе.
Мегакапиталисти су још једном успели да наднационалим неокомунистичким концептом преваре народе, да је за њих најбоље да се одрекну себе и пристану на привидну равноправност и стварну неравноправност у прерасподели тековина цивилизације. Кулисе су демократија и заједничка безбедност, а корбач – неубојна оружја.
Србија би до чланства у Европској унији, требало да измени Устав најмање два пута, најпре у сфери правосуђа, што је и услов у преговорима, а када добије гаранције да ће постати део те заједнице још једном, како би га ускладила са европским правилима и у осталим областима.
Иветић каже да му уопште нису јасни потези суда и да му се након свега на крају чини да је на делу потпуна опструкција и одуговлачење.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…