У ноћи између 14. и 15. августа 1941. године, уочи католичког празника Велике Госпе, усташе су у логорима Слана на острву Пагу и Јадовно на Велебиту извршиле масовну ликвидацију преосталих логораша.
Садашње стање ствари у Европи није случајно, то је логична – и завршна – фаза процеса који је започео с модернизмом и одбацивањем традиције. Европа без своје традиције више није Европа, него Анти-Европа.
У манастиру Копорин код Велике Плане данас је, по традицији, отваран сандук са моштима за које верници верују да припадају деспоту Стефану Лазаревићу, сину Кнеза Лазара.
Шеф дипломатије Ивица Дачић изјавио је да Србија нема оригинал Дејтонског споразума, а да је после 5. октобра 2000. године нестао и папир на којем је Ричард Холбрук потписао да Американци никада неће признати независност Косова.
На српској духовном бићу, на косовском, почива грабежљива албанска шапа и она отима све што тај префикс носи: историју, традицију, светиње, манастире, гусле и косовски еп.
Против тога се морамо борити свим средствима у рату у коме је свако од нас војник, а битка и оружје је само једна, једина реч.
Шта рећи нашем народу? За разлику од тог, финског народа, о којем ова књига говори, он је у својој прошлости био уистину величанствен. Али као што се и са појединцем у животу може да деси и дешава, он је као народ, кроз објективне и субјективне морално-социјалне ерозије пао данас у свеукупну кризу свога бића. Зато је њему једно једино на потребу: да нађе себе у ономе што је некад био, и са те основе да крене напред у светлу будућност.
Аустроугарски војници користили су у нападу на Краљевину Србију муницију са експлозивним зрнима која је била забрањена ратним конвенцијама. Ова муниција се пре Првог светског рата користила у лову на дебелокошце. Удови који би били погођени овим зрном готово по правилу би се морали ампутирати а погодак у главу значио би сигурну смрт.
„Колико анимозитета имају према Србима гдје управо ових дана снимају серију о Алији Изетбеговићу у Тарчину, тамо гдје је он лично наредио да се отвори логор за Србе. Ово је фашистички потез од самог режисера, а поготово људи који то дозовљавају”, истакао је Бранислав Дукић, предсједник Савеза логораша Републике Српске.
Јунаштво те јединице било је изузетно, њена пешадија је са српском коњицом ослободила Битољ. Сви савезнички команданти су им се дивили, одавали им признања и дословно се отимали око тога у чији ће контингент ући. Руска команда је одлучила да буде у саставу Прве армије коју је водио војвода Живојин Мишић
Ове године су наступили следећи позвани гости: Svätoslav Hamaliar (Република Словачка), Mgr. Ratko Sudecký (Република Хрватска), Peter Hoffmann (Република Словачка), Patrik Mago (Република Словачка), Ing. Mojmír Mišun (Република Чешка), Blanka Růžičková (Република Чешка), Miloš Zverina (Република Словачка), Dr. Emil Páleš (Република Словачка), Radovan Masár ( Република Чешка), Mgr. Art. Tibor Eliot Rostas (Република Словачка).
Писмо Аустријском фелдвебелу Мирославу Крлежи, из 1954. године, чекало је 58 година да буде објављено (до 2012. прим.приређ.), као и дивна слика писца који је био краљев официр, једно време и на служби у Краљевој гарди у Дворцу на Дедињу.
Пишчев унук, Душан Бабац, га је „Печату“ доставио, с напоменом:
„Ових дана је мој отац сређивао документацију свога оца, наишао је на ово писмо упућено Крлежи. Писмо никада није објављено, што је и разумљиво, с обзиром на време када је настало“.
Уз све речено, пажљивом читаоцу неће промаћи колико нас је волела Ребека Вест, можда више него ми себе. Била је опчињена нама. Србија је била њен изгубљени рај. У вртлогу данашњих превирања и многих предрасуда према Србима и Србији, ова књига дође и као мала утеха и заклон.
„Премда те држе већим и снажнијим од других, свеједно нико не трпи туђинца за господара. Пријећи ћеш Тану [Дон], па ћеш спознати ширину простора којим се протеже. Словене ти никад нећеш покорити. Наше ће убоштво бити брже од твоје војске која са собом носи плен многих народа, а кад будеш веровао да смо далеко, угледаћеш нас у свом шатору. Истом брзином прогонимо и бежимо.“
Некадашњи османлијски „Новопазарски санџак“, данас је поново у две самосталне државе, Србији и Црној Гори, те наследници некадашње „претече ЕU“ зато и рециклирају идеју о „санџачкој посебности“, увијајући је вешто у обланду „европске прекограничне регије“ како би се тобож побољшао животни стандард њених становника, који ипак следе своје „традиције“!
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…