Но, оно што је најважније, 22. новембра се доноси пресуда последњем вођи отпора америчком хегемонизму у свету, који је још жив. Младић је не једном у својим интервјуима приказивао себе као доследног борца против америчког диктата у свету, као борца против агресивног ширења НАТО пакта. У свом последњем обраћању „Руским пријатељима“ он је писао да је рушење СФРЈ које је починио НАТО први корак светске америчке агресије, чији је крајњи циљ – овладавање целокупном територијом Евроазије.
Изјава председника да не можемо да уђемо у Европску унију ако не потпишемо са сепаратистима у Приштини свеобухватни мировни споразум је нешто што смо сви одавно знали. И не само то, у Европску унију се не може ући ако се не отвори поглавље 31 у коме стоји да Србија своју спољну и безбедносну политику мора да усклади са политиком ЕУ што у преводу значи да Русији уведе санкције
Према подацима документационог центра Веритас, на подручју Вуковара је за време рата убијено најмање 135 цивила српске националности. Само у периоду од 1. до 18. новембра 1991. хрватска војска је масакрирала 52 српска цивила. Најмасовнији злочин догодио се 16. новембра 1991.
У уторак, 14. новембра 2017.године, у Доњем дому Парламента Велике Британије се први пут од Другог светског рата говорило о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, и убијању хрватских комуниста, као и покушајима ревизије историје. Презентација је плод рада „Фондације за сећање на Јасеновац и Холокауст“, добротворне организације са седиштем у Лондону.
За време Другог светског рата, многи обични Срби Стаљина су доживљавали као руског цара, а Титова пропаганда је, да би придобила нове борце, по Босни ширила гласине како се краљ Петар жени Стаљиновом ћерком Светланом. Тито је 1948. годину искористио не толико за обрачун са Џугашвилијем, колико за борбу против србске русофилије.
Ипак, љубав између два братска народа остала је и остаће док год будемо ишли путем предака, који су знали да је јединство нашег духа трајно и утемељено на Христу и Његовим вечним вредностима.
Републичка база података са 29 070 убијених Срба, од којих је чак 45 одсто живот изгубило 1992. године, садржи пет цјелина: документи, жртве, извршиоци, дјела и свједоци.
Време истине, најзад захтева да се преиспитају неке упорне лажи, те тако и прича о великој француској „помоћи“ која је само била трговина, и то под француским условима, а не никаква савезничка помоћ…
Последњих десетaк и више годинa Србијa је испоручилa (под фирмом ‘врaћaњa’) Хрвaтској бројнa културноисторијскa добрa, укључујући и онa из тaмошњих српских цркaвa којa су, пред рaзулaреним фaнaтицимa, преживели Срби успели дa спaсу уништењa тaко што су их, често ризикујући сопствени живот, понели сa собом у избеглиштво.
Нема сумње да наступ Сулејмана Угљанина није случајан. Својим отвореним, а некажњеним, позивањем на сепаратизам он подлаже ватру која може ускоро постати пожар. То јесте важно питање, али није неважно ни које то снаге унутар Србије (политичке, безбедносне и друге), годинама стоје иза овог отвореног муслиманског националисте? А нема сумње, он није појава, он је пројекат. Пројекат Турске и Алије Изетбеговића, кога је прихватио Запад. Али и српска политичка елита након петооктобарског пуча.
Отуда он толико траје. Отуда и Вучићево ћутање…
За новоизграђене објекте крстионице и гостопримнице у селу Дреновце, средства је прикупљао верни народ али је сав грађевински материјал обезбедила квази-општина Ранилуг формирана „законима и уставу Косова“ а Теодосије „освештао“.
Био је то 25. август 1991. године. У кућу Трифкановића у Сиску дошли су припадници Збора Народне Гарде (ЗНГ) у црним униформама и у комби ставили Николу (49), и његове синове Зорана (23) и Берислава (18). Неколико дана касније Николино тело је препуно модрица, огреботина, прострелних рана на телу и глави пронађено у Сави, код села Гушће. Зоран и Берислав Трифкановић до данас нису пронађени.
Мегакапиталисти су још једном успели да наднационалим неокомунистичким концептом преваре народе, да је за њих најбоље да се одрекну себе и пристану на привидну равноправност и стварну неравноправност у прерасподели тековина цивилизације. Кулисе су демократија и заједничка безбедност, а корбач – неубојна оружја.
Документарни филм „Јего благородије барон Врангел“ приказује судбину последњег команданта беле армије, од рођења до смрти.
Изузетно образован човек, пореклом из породице прибалтичких витезова, генерал Петар Николајевич Врангел био је до краја свог живота одан заклетви коју је положио руском цару и отаџбини.
Храбром јунаку Илији Илићу, добровољцу у српским ратовима, који се са фронта вратио са осам рана и десет крстова, ордена и медаља, маршал Франше д’Еспере нудио је стан и пензију у Француској, а он се захвалио на понуди и вратио се у родни Боровац где је умро у сиромаштву, априла 1938.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…