Јер, ко данас, на Видовдан, у молитви не осети Обилићеву одлучност и Лазарево спокојство, ко заборави мученика Гаврила и милион људи на Газиместану, или не спомене Москву као Трећи Рим, није Србин и боље да се ни родио није. А онај ко ИЗДАЈНИЦИМА опрости везаног Слободана Милошевића кога воде у Хаг на погубљење и ону сатанистичку седницу владе у Крушевцу 2013.(1) којом две луде покушаше да Небеску Србију угурају у бриселски Хад, нека чека клетву кнежеву на свом породу…
Некакав чудан вјетрић над селом игру игра.
Мајке несрећу слуте, призивају Бога и свеце.
Зјенице к’о барке на води, на бистрим сузама дрхте.
Село пуно избеглих – стараца и нејаке дјеце.
Вољети се са неким јавно или тајно а не видјети зло које ми је “ вољени“ град направио је тужно и жалосно. Ако ништа жалосно је због хиљада српских домова зараслих у траву и коров од Воћина и Подравске Слатине до Обровца и Бенковца. И око стотине хиљада протјераних Срба са својих огњишта из цјеле Хрватске…
Такозвана „Хрватска академија знаности и умјетности у дијаспори“ подићи ће спомен-обиљежје Јури Францетићу, чувеном кољачу и сараднику усташког вође Анте Павелића.
Како је настала Независна држава Хрватска, какав је био њен карактер и ко је одлучивао о животу и смрти? Зашто су логор Слана на Пагу прозвали „пакао у каменој пустињи“, за шта су у лето 1941. служиле бројне крашке јаме на планини Велебит, зашто на планини Козари годинама после Другог светског рата није било деце и има ли најјачег утиска из „планине мртвих у славонској равници“, како су неки звали Јасеновац? Тим питањима бави се троделни документарни филм РТС-а НДХ – Страх, НДХ – Понор и НДХ – Мук.
И на крају можемо само закључити, да се испод ове лукаво осликане маске, указује једино и добро познато злочиначко лице, са крвавом пјеном истргнутих срца јасеновачке, јадовничке, јастребарске, пребиловачке дјеце, нових мученика и светаца рода српског на олтару Господњем.
Пресуда у предмету Крстић једна је од најважнијих компоненти у политичкој и пропагандној архитектури сребреничке митологије. Као већина саставних делова тог мита, углавном непрочитана Крстићева пресуда је дрски блеф. Рок трајања тог блефа искључиво зависи од самих грађана и њихове спремности да некритички прихвате кривотворену верзију сребреничких догађаја, којом их већ две деценије систематски обмањују.
Напад на Миљевачки плато је злочиначка акција хрватске војске током рата у Хрватској 1991-1995 на подручју српског села Миљевци у околини Дрниша. Акција је извршена 21. јуна 1992. године и то је први напад војних снага Републике Хрватске на Републику Српску Крајину, након што је УНПРОФОР преузео улогу заштитних снага на подручју РСК.
Оно што се поуздано зна је то да је Храм у Пребиловцима уништен тих јунских дана, постављеним и активираним експлозивом са великим авионским бомбама. Бомбе, противтенковске мине и пластични експлозив постављени су и директно на кости, а пластични експлозив може да их уништи што се великим делом и десило. Ове чињенице утврдило је удружење Српско национално друштво Пребиловци из Београда, преко експерта за експлозиве пуковника Милана Рундића.
На данашњи дан, пре 18 година, пострадао је у Призрену св. новомученик Харитон.
„Мешовита комисија Српске православне цркве и Хрватске бискупске конференције, која би требало да расветли улогу и одговорност надбискупа Алојзија Степинца током Другог светског рата“, завршила је дводневни рад, али детаље неће износити у јавност све до последњег састанка, који ће бити одржан у јулу месецу у Риму.
Планери, злочинци, саучесници, они који су етнички чистили област од Срба, паљењем и рушењем кућа, манастира, цркава, убијањем, силовањем, мучењем – познати су свима, постоји обимна документација о томе, али не постоји „политичка воља“ да злочинац одговара за злочин који је учинио.
Прва изложба, 75 године након страдања 38.000 Срба у комплексу логора смрти НДХ Јадовно-Госпић-Паг, након премијере у Новом Саду постављена је и у Руском дому у Београду, Апатину, Великом Градишту, Великој Плани, Бањалуци, Требињу, Дервенти, Источном Сарајеву, Бијељини, Приједору, Козарској Дубици и још неколико градова Српске и Србије. У иностранству, изложба је постављена у Њујорку, Филаделфији, Лондону, Лестеру, Кишињеву, Ослу и Берлину.
У Србији једно дете дневно умре од карцинома, каже господин Алексић. Србија има исти број оболелих од карцинома као Немачка која има 80 милиона становника. И тај број драстично расте.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…