Према подацима документационог центра Веритас, на подручју Вуковара је за време рата убијено најмање 135 цивила српске националности. Само у периоду од 1. до 18. новембра 1991. хрватска војска је масакрирала 52 српска цивила. Најмасовнији злочин догодио се 16. новембра 1991.
У уторак, 14. новембра 2017.године, у Доњем дому Парламента Велике Британије се први пут од Другог светског рата говорило о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима, и убијању хрватских комуниста, као и покушајима ревизије историје. Презентација је плод рада „Фондације за сећање на Јасеновац и Холокауст“, добротворне организације са седиштем у Лондону.
Академија је трајала 99 минута и потомци су испричали приче за своје деде Ђорђевиће, Крсмановиће, Богдановиће, Бојовиће, Милошевиће, Карличиће, Вучићевиће, Рациће, Ћирковиће…
Била си број, сине. Онај што се добије да на њега људи уплате за нељуде.
Не за себе, за њих, пиле, јер да је само до људи не би дечији живот стао тек у четири цифре и вапај да се уплати док још има наде и времена.
Републичка база података са 29 070 убијених Срба, од којих је чак 45 одсто живот изгубило 1992. године, садржи пет цјелина: документи, жртве, извршиоци, дјела и свједоци.
Власти у Сарајеву почеле су да прекопавају чак 13.000 српских гробова у овом граду, а посмртне остатке смештају у костурницу и потом спаљују. Као један од разлога за овако скандалозан потез наводи се тврдња да „српски надгробни споменици нарушавају изглед гробља“.
Последњих десетaк и више годинa Србијa је испоручилa (под фирмом ‘врaћaњa’) Хрвaтској бројнa културноисторијскa добрa, укључујући и онa из тaмошњих српских цркaвa којa су, пред рaзулaреним фaнaтицимa, преживели Срби успели дa спaсу уништењa тaко што су их, често ризикујући сопствени живот, понели сa собом у избеглиштво.
Случај смрти амбасадора Србије у Либији Оливера Потежице је “стављен ад акта“, саопштило је Министарство спољних послова Србије. У саопштењу се наводи да је то обавештење у Београд стигло од Министарства спољних послова Туниса, преко Амбасаде Србије у Тунису.
Њина дела славиће се до последњег судњег дана,
слава јату бесмртника, мир пепелу великана.
Био је то 25. август 1991. године. У кућу Трифкановића у Сиску дошли су припадници Збора Народне Гарде (ЗНГ) у црним униформама и у комби ставили Николу (49), и његове синове Зорана (23) и Берислава (18). Неколико дана касније Николино тело је препуно модрица, огреботина, прострелних рана на телу и глави пронађено у Сави, код села Гушће. Зоран и Берислав Трифкановић до данас нису пронађени.
Зашто су државни органи Србије преузели правила из Југославије, код којих је: 1. забрањено родитељима да виде своју мртву новорођенчад? Зато што би то спречило крађу деце. 2. забрањено родитељима да сахрањују […]
Тзв. „Косовска полиција“ одбила је да обезбеди пратњу за расељене Србе који су за Задушнице планирани да организовано посете гробља у више средина на Косову и Метохији.
Ми смо за коначно откривање пуне истине о судбини наших беба и деце на и по рођењу и правде уз кажњавање и жигосање монструма и злочинаца. То смо ми и наше удружење.
Зашто је Господ допустио данас, на стогодишњицу руске националне катастрофе и пада Руске Империје, да се наследници цареубица изругују над осећањима православних руских људи?
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…