Јасно је једно, митрополит плаче „крокодилским сузама“. По веровању Египћана крокодил плаче након што поједе човека. Такав је плач и такве су сузе и митрополита Амфилохија.
Јасно је једно, митрополит плаче „крокодилским сузама“. По веровању Египћана крокодил плаче након што поједе човека. Такав је плач и такве су сузе и митрополита Амфилохија.
Напред наведеним поступцима Београдска патријаршија и патријарх лично, под руку са глобалистима са Запада, ударају на духовне и биолошке темеље нашег народа, а то су хришћански морал и здрава породица.
Јер, ко данас, на Видовдан, у молитви не осети Обилићеву одлучност и Лазарево спокојство, ко заборави мученика Гаврила и милион људи на Газиместану, или не спомене Москву као Трећи Рим, није Србин и боље да се ни родио није. А онај ко ИЗДАЈНИЦИМА опрости везаног Слободана Милошевића кога воде у Хаг на погубљење и ону сатанистичку седницу владе у Крушевцу 2013.(1) којом две луде покушаше да Небеску Србију угурају у бриселски Хад, нека чека клетву кнежеву на свом породу…
Вољети се са неким јавно или тајно а не видјети зло које ми је “ вољени“ град направио је тужно и жалосно. Ако ништа жалосно је због хиљада српских домова зараслих у траву и коров од Воћина и Подравске Слатине до Обровца и Бенковца. И око стотине хиљада протјераних Срба са својих огњишта из цјеле Хрватске…
Медији су јуче истовремено пренели поруку Марка Ђурића да Србија никада неће одустати од КиМ, и прећутали вест о првом клањању муслимана у северном делу Косовске Митровице од окупације КиМ 1999. године.
У овој епизоди:
– Свети мученик Кнез Лазар (04:47)
– Видовдан (13:22)
– Св Владика Николај на Видовдан 1939. (20:49)
– Црвен цвете – песма Косовским јунацима (29:30)
– Патријарх Павле: из Васкршње посланице 2008. (37:11)
Од отворене демонстрације тих извраћеника – мени се повраћа. Повраћа господо и тачка! Можда је то због тога што у души Бог још није изгубљен.
Зато ми се чини да ће и у Србији реалан резултат свих ових иницијатива Александра Вучића, зависити од тога, да ли је Бог изгубљен у души Србиновој или није.
Равнодушност према Богу доноси равнодушност према свему осталом; доноси моралну дегенерацију. Вера у Бога је велика ствар. Кад човек верује у Бога онда воли и своје родитеље, своје огњиште, своје сроднике, свој посао, своје село, општину, своју државу и отаџбину. А неко ко не воли Бога и своју породицу – не воли ништа, јер, и отаџбина је једна велика породица…
О учешћу српске делегације на 150. јубиларном Конгресу Свесловенског савеза, антихришћанском походу на Нови Сад под маском уметности, интервјуу са генералом португалске армије Карлосом Мартинсом Бранком који је био једна од недостајућих карика у предмету „Сребреница“…
Док год је земаљска Србија живела за Небеску Србију, имала је благослов Божији на себи. У њој се умножавало свако добро, јер тамо где је благослов Божији умножава се свако добро.
Онда када је земаљска Србија заборављала Небеску, када је одступала од пута Небеске Србије, пропадала је и сама и у земаљском и материјалном, а што је најгоре – у духовном моралном смислу. И то се управо дешава данас са нашим јадним православним родом српским.
Шта нам је чинити у ово тешко и смутно време, време безбожја и одпадништва од вере, време атеизма и сатанизма, време лицемерства и фарисејства? Како сачувати душу своју, веру своју, државу Србију и своју Српску Православну Цркву?
Нема другог решења, браћо и сестре, него да послушамо нашег светог Саву и да се Срби врате Богу на првом месту, Његовом закону, Његовој Цркви, Његовом светом предању.
Тешко вама, екуменисти, лицемери, што се у парламентима градите заштитницима људских права, а одлучујете од Цркве оне који разобличавају безакоња ваша.
Погледајте, ако су ми овако рекли лекари из Немачке: „тог дана ти мораш умрети“… Не знам шта се догодило – и видите чудо… Али, ако би чак и умро… У сваком случају хвала и тим људима, што ми помажу да се ускоро састанем са Богом. Смрт за мене није страшна, браћо, није важно као ћу умрети – на путу, или у постељи… Није важно како ћу да умрем! Важно је, да се сретнем са Богом. И молим вас – сачувајте праву православну веру.
Ово значи да јерес одобрену на лажном Критском сабору својим потписом, и не противљењем, тј. ћутањем, прихватају сви епископи који су учествовали на овогодишњем Архијерејском сабору СПЦ. Овим су епископи Београдске патријаршије полугом екуменистичке јереси себе избацили из догматских основа Цркве православне.
Коментари читалаца…