Миодраг Новаковић

Човек сам у „озбиљним годинама“, са великим и разноврсним животним искуством, неми али повремено и веома бучни, учесник и посматрач политичких и друштвених превирања у Србији, са краја прошлог и почетком овога века. И као таквом „посматрачу“, који је донедавно живео у заблуди да је већ видео (у некој ближој прошлости) најгоре и најпонижавајуће ствари, које су могле да се десе овом народу и овој држави- недавно се десио Србски Пиноче, такође познат и као Александар „Узурпатор“ Вучић..

На моју (некад) младу друштвену свест, највећи политички утисак су оставили догађаји и политичка превирања 80их и 90их година прошлог века. У тим временима већина нас смо сматрали да је аутократа Слободан Милошевић, као заклети комуниста и реинкарнатор анти-србског југословенства у пост-Брозовој Југославији, подељеној у националне и верске пашалуке, био највећа претња србском национу и државности. Међутим Александар „Узурпатор“ Вучић (АУВ у даљем тексту) ме демантује ових дана, и то на најмрачнији могући начин..

У време Милошевића, који је неоспорно владао чврстом руком уз помоћ србских Брозових комуниста пресвучених у рухо социјалиста, ипак су постојали неки принципи и много јача „државна етика“. Осим државне телевизије и државних новина, сви остали медији су били мање више „пуштени с ланца“. Сам Милошевић, под чијом диригентском палицом и његовом СПС партијом је неоспорно постојала системска корупција, је исту повремено обуздавао, док је сам успевао да пројектује какво такво државничко достојанство, не само на међународном, већ и на домаћем нивоу- он је, у поређењу са овим данашњим „председничким злом“, био „добровољац Црвеног крста“..

И у тадашњем србском парламенту је постојао политички циркус, мрачни али и трагикомични ликови, али ипак већина посланика и државних руководилаца и чиновника су били успешни људи са аутентичним дипломама државних универзитета и стварним животним и професионалним искуством. Док људи са криминалним досијеом у том сазиву готово и да није било. Опозициони новински медији, радио, и телевизије (многи страно финансирани) су објављивали мање више шта су хтели, и Милошевић их није сматрао претњом, бар не пре почетка грађанских ратова на простору бивше СФРЈ- политички опоненти из редова опозиције, су наравно били под полицијском присмотром, али не и предмет директне режимске репресије. Другим речима, чак и у таквој аутократској „Слобиној“ Србији, много се лакше дисало него у овој данашњој, којом противуставно и вишедеценијски влада АУВ, окружен неким веома мрачним подземним и надземним ПолуСветом..

У данашњем Вучићевом државном апаратусу већина запошљених су људи са криминалним досијеом, доказаном корупцијом, лажним или академски безвредним дипломама и докторатима, као и „даме сумњивог морала“. Разлика између послушника АУВ-ог државног апаратуса и послушника (и плаћеника) из Ћациленда, је једино у томе, што су ови први чистији, обријанији, и боље одевени- али суштинске разлике ту нема, и „Морлоци“ (митска подземна чудовишта) из Ћациленда, и Његови „Бескичмењаци“ из Парламента и Немањине, су производ истог подземног и надземног полусвета; Политичких Друмских Разбојника који су се на непоштен начин дочепали буџетског плена и остале народне имовине државе Србије, и јавних и државних функција, за које већина не испуњава чак ни елементарне услове, и спремни су да се за исте боре- до последње капи крви, али не своје већ туђе. То су већ у пракси и доказали..

Каква смо ми то демократска и правна држава, ако се „наш председник“, који би требало да буде заштитник и ујединитељ свих грађана, и деполитизована личност, и не само протоколарни председник, већ и Врховни командант Србске Војске у неком потенцијалном ратном стању- показује своје државничко (не)достојанство одласком и дужим „вашарским“ боравком у највећем европском урбаном паравојном и паракриминалном кампу, на земљишту државно заштићеног националног парка и културног споменика: Пионирском парку, преименованом у „Ћациленд“. Да се подсетимо појмови Ћаци и Ћациленд су симболи неписмености, примитивизма и нецивилизованости у данашњој АУВ-ој Србији. И оно што је најгоре, сам АУВ веома често с поносом истиче да је и он Ћаци- ипак у свом том злу добро је, али и трагикомично, што се АУВ самопрепознао као такав. Наш народ би рекао- Чега се Паметан стиди, тиме се Будала поноси..

Погледајте само онај јад од Вучићевог бившег министра „Тому Мону“, недавно ухапшеног жртвеног јарца за надстрешницу, који ће остати упамћен у србској историји не као грађевински корупционаш, већ као изумитељ „двојајчане дијете“- или ону људску креатуру БрнаБичку, једно мутаво, необразовано и полуписмено створење, које је донедавно „водило“ Владу Србије а сада жари и пали Србским Парламентом, и док држи своје муцаве говоре прошаране уличарским жаргоном (као „Сарма“ из Сивог Дома), мучи се да састави обичну просто проширену реченицу и пронађе правилне падеже- ајде да је бар „из Ниш“ па да јој опростимо. И да не набрајамо даље, Вучићев државни апаратус је препун таквих трагикомичних монтипајтијевских ликова, али и дубоко мрачних криминалних..

Дакле то је слика данашње „званичне Србије“, док је слика „незваничне“ и неофицијелна туристичка разгледница србске престонице, постао онај илегални „зоолошки врт“ у Пионирском парку (извињавам се свим аутентичним животињама због компарације) и „људска септичка јама“ (не само у биолошком већ и у духовном смислу)- под новокомпованим називом Ћациленд. Наш АУВ и државни врх и даље мудро ћуте о (зло)употреби Звучног топа против мирољубивих демонстраната, али исти замењују пиротехничким топовима, чекићима, шипкама, безбол палицама итд.- у рукама маскираних, набилдованих, тетовираних, безвратних људских сподоба, добрим делом упадљивих и уочљивих менталних ретарда, којима је АУВ дао одрешене руке да пребијају, сакате, па чак и убијају студенте и мирољубиве грађане. Оног момента када је помиловао четворицу СНС активиста који су разбили главу и преломили вилицу једној студенткињи и СНС активисткињи која је аутомобилом покушала да убије другу студенткињу- АУВ је прогласио отвореном Сезону лова на студенте и цивилизоване грађане, „лова“ чији смо ових дана сви сведоци.

Дакле то је Србија у којој данас (не)живимо. Онај студентски, академски, грађански, леп, млад, напредан и цивилозани свет је притеран уза зид- онај Вучићев анимални и у криминал огрезао разуларени полусвет је пуштен са ланца, и на све је спреман. Студенти воде мирну револуцију са захтевом за политичке промене- АУВ води насилну контра-револуцију „која једе, не своју, већ туђу децу“. Избор је сада на свима нама, грађанима Србије- хоћемо ли допустити да нам овај у крв и корупцију огрезао режим „поједе сву децу“, или ћемо тој „змији стати ногом за врат“. Недопустиво је да у вишемилионском Београду, дневно на улице изађе свега пар хиљада људи- једино огромна и људски масовна побуна ће довести до победе без људских жртава. Ако сви не станемо уз студенте, Србија ће остати без своје светле, лепе, младе и школоване будућности, они- које не пребију, убију, не стрпају у затворе, или ментално не уштроје и претворе у фикусе- спаковаће кофере и нестати негде у белом свету, да се више никада не врате. „Младалачка“ будућност коју нам је АУВ наменио ће постати „Првоборци Ћациленда“, запуштена, набилдована, тетовирана, безврата или кратковрата, ментално ретардирана створења..

И у таквој пост-апокалиптичној Србији, дегенерисани ликови попут Томе Моне ће вероватно постати „угледни чланови“ САНУ. Медијски Квазимодо Вучичевић вероватно министар културе, док ће Карлеуша вероватно бити министар просвете- гангстер и силоватељ Кричко (командант садашње АУВ-ове преторијанске гарде) ће се вероватно устоличити као министар полицијски.. Можда овде и мало карикирам, али по мени је овај проспект веома вероватан. Ми сада не смемо да пропустимо и ову историјску шансу, да своју отаџбину вратимо у руке истинских родољуба, поштених и образованих грађана Србије- у којој ће ова наша студентска деца „револуционари“ имати светлу, а не мрачну, будућност..

..У супротном, цела Србија ће се претворити у једну велику септичку јаму, под називом „Ћациленд“..