Нас осниваче и уреднике ФБР портала је тешко погодила вест да је дугодишњи и један од најпосвећенијих и најстручнијих чланова наше редакције, професор биологије и научни саветник у пензији Љиљана Јовановић, након дуготрајне и компликоване болести, преминула у 70-ој години живота.

Љиља је рођена 1955-те године, а преминула је у суботу, 14 јуна 2025. Сахрањена је у понедељак 16-ог јуна, у њеној родној Тополи на Опленцу, где је и провела већи део свог живота.

Њен живот као особе крхког здравственог стања још од раног детињства није био нимало лак, али истовремено је био професионално и друштвено веома успешан, што је био резултат њене лавовске борбе да себи обезбеди место под сунцем, на овој нашој лепој али често суровој планети. Ту своју борбу и потом успехе у свом животу Љиља је набоље сама описала у ауторском (аутобиографском) тексту на нашем ФБР блогу „Љиљана Јовановић: Мојем Доктору Антону Антонову, са поштовањем и захвалношћу – СРБски ФБРепортер“- за илустрацију овде издвајамо пасус из тог есеја:

„…Завршила сам основну школу а затим уписала Гимназију, математички смер. Уписала сам, затим природно-математички факултет и завршила општу биологију са високим оценама. Како тада за мене није било посла у Тополи, отпутовала сам 700 км далеко од куће и почела да радим као технолог, да живим самостално, и уз увек велику подршку мојих родитеља направила каријеру. Из Агрокомерца, преко Рембаса, стигла до Италије, а потом до Кине где сам провела 3 године, па до Египта, Израела и Бразила, где сам провела две године, да бих затворила круг у Чилеу. Од Источног Кинеског мора, до јужног Пацифика. Жељу за учењем сам задржала заувек, усавршавајући своја знања и способности, учећи језике, преводећи текстове и симултано понекад на три језика. Многи моји пријатељи знају за причу о Доктору Антону Антонову и његовом узвику: – Радмила, дођи да видиш, хоће од Љиље да праве инвалида! Моја потврда да сам освојила КИНЕСКИ  ЗИД је доказ да нисам постала инвалид, и посвећена је мојем Доктору Антону Антонову. Захваљујући њему сам обишла свет и видела много тога што ми не би било могуће да судбина није укрстила наше путеве..“

Наш ФБР медиј је почео са радом 2011 године, убрзо након оснивања нашој редакцији се 2012 године прикључила Љиљана Јовановић са жељом да волонтира (наш целокупан рад је волонтерски и непрофитан) као преводилац на више језика. Љиља је била веома писмена на енглеском, италијанском, португалском и руском језику. Као вечни споменик њеном раду и стручном опусу у нашој ФБР архиви су остали сачувани њени стручни преводи и ауторски радови, стотине њих, ако не и хиљаде. Доступни су на следећем линку: https://fbreporter.org/category/%d1%84%d0%b1%d1%80/%d1%84%d0%b1%d1%80-%d0%bf%d1%80%d0%b5%d0%b2%d0%be%d0%b4/%d1%99%d0%b8%d1%99%d0%b0%d0%bd%d0%b0-%d1%98%d0%be%d0%b2%d0%b0%d0%bd%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b/

Као добродушна и друштвена особа, ведрог духа, али истовремено скромна и обзирна, свуда по свету где је путовала и радила, лако је склапала пријатељства, и поред нас чланова ове редакције, многима другима ће остати у вечном и лепом сећању. А путовала је широм света, возовима, авионима, бродовима.., тако да је њен кратки али веома богат и успешан живот био истовремено једна велика авантура.

Након завршетка биологије на Природно-математичком факултету у Београду иницијално је радила као професор у школи, да би потом кренула „трбухом за крухом“ и први озбиљан посао у својој професији нашла неких 700км од родне куће. Радила је у Агрокомерцу и Рембасу, у Италији, Кини, Египту, Израелу, Бразилу, Чилеу- углавном као научни саветник (биолог) на индустријским плантажама за производњу печурки. Али по њеним речима њен најомиљенији рад је ипак био волонтерски преводилачки у нашој редакцији. Чак нам се похвалила да поред бројних стручних и међународних признања које је добила за свој стручни рад, њено најомиљеније је ипак било ФБР признање за преводилачки рад, које је поносно (и једино) држала урамљено  на зиду изнад свог радног стола, у родној кући.

Наша Љиља је била много више од редакцијског колеге и преводиоца на ФБР- била је блиски пријатељ и члан наше „редакцијске породице“. Њена успомена и дело ће вечито живети са нама, и у нама.

Вечна јој слава и Бог да јој душу прости…

Мира Радосављевић, Биља Диковић и Миодраг Новаковић