Студентима и професорима, тужиоцима и судијама,
официрима, војницима и полицајцима, новинарима,
свештеницима и свим грађанима Србије

Деца су страдала.
Да смо ми, грађани Србије, поштовали Устав, да смо захтевали да кршитељи Устава одговарају за велеиздају тада када су је починили Бриселским споразумом пре више од 11 година (април 2013), трагедија у Новом Саду никада се не би десила, и безбројни други злочини режима Александра Вучића били би спречени.

Зато је дужност свих пунолетних грађана Србије према деци, народу и Републици, да прочитају овај попис тачака Бриселског споразума и чланова Устава Србије који су погажени тим споразумом, како је то записао професор права Дејан Мировић.

Готово све највише институције Србије су у велеиздаји – Скупштина, Влада, председник, правосуђе у целини, а нарочито тужилаштво, Војска и Полиција, медији и Синод  – и зато сав терет спасавања Републике и деце – пада на грађане, а први корак ка правди мора бити истина о Бриселском споразуму, истина о велеиздаји.

Ко?
Ко може Александра Вучића да одбрани од оптужбе да је починио велеиздају, да је покидао српски Устав и Србију, када се он сам, пред својим господарима, у Минхену хвали како је погазио Устав?

Професор права Дејан Мировић на почетку прве од три књиге
де факто Народне тужбе за велеиздају подигнуте против Александра Вучића и сарадника,[1]
пише:

„Српски председник је 16. фебруара 2019. године на панелу одржаном у Минхену изјавио да је Бриселски споразум скоро у потпуности „против Устава Србије“.“

И када се зрак светлости појави на Западу, Александар Вучић показује за кога ради, и чија је воља откидање КиМ од Србије:

„Након изјаве чешког председника Милоша Земана у Београду дате 11. септембра 2019. године, да
Чешка Република разматра повлачење признања такозваног Косова српски председник је одговорио да то „није реално“.“[2]

Бриселски споразум потписао је Ивица Дачић, али главна преговарачка сила, како се сам хвалио, био је Александар Вучић:

Зоран Станојевић фон РТС:
„Јесте ли сте заиста говорили повишеним гласом као што су стизале…

А. Вучић:
„Па јее.. Ми смо се… Они су поскидали сакое у једном тренутку и… ја сам био непријатан… И тако… то је… а то је ваљда наш посао… и нећу да, нећу да се таквим глупостима хвалим. [.. а онда се таквим глупостима хвали] То је био мој посао, то је био наш посао.
Ааа онда су у једном тренутку помислили како ће то са Ивицом да заврше, пошто сам ја био сувише тежак.
Ивица је био коректан, рекао је – ја нећу ништа, нити могу нити хоћу без Вучића…
А ја сам рекао – само ви пробајте, да видим шта ћете да завршите. И пошто тамо вам нису дали ни неку нормалну фотељу, нити било шта друго, и после 12, 13 сати преговора – ја сам легао на патос, оставио сам овако у оделу…
Спавам и чекам да ме они обавесте да ништа нису урадили…“[3] [4]

Дакле, Александар Вучић, хвали се како је представљајући Србију пред окупаторима – легао на патос – и хвали се да је за Бриселски споразум „све он завршио… јер ови други нису могли ништа да заврше без њега“ а хвали се и да је готово све у Бриселском споразуму против српског Устава. Велеиздајник се хвали велеиздајом. Патологија такве индивидуе не може да се упореди са патологијом друштва које такву патолошку индивидуу посади, трпи и одржава на трону.

Овај попис чланова Устава који су погажени Бриселским споразумом и чињеница да се Вучић, у Немачкој, хвали гажењем српског Устава, доказ је да је и Уставни суд закочен велеиздајом свих чланова Уставног суда, и тако од априла 2013. године до данас.
Све је на грађанима, а наш пут до правде не може без права и истине о Бриселском споразуму.

Професор Мировић пише
(у књизи „Бриселски споразум – хронологија и последице“, стр. 69-76):

ЗАКЉУЧИВАЊЕ БРИСЕЛСКОГ СПОРАЗУМА У АПРИЛУ 2013.

Покровитељи косовске независности су, ипак, знали да најутицајнији члан тријумвирата, „супер министар“ Вучић, формално не учествује у разговорим и потписивању споразума са Приштином[5] (наравно, он је фактички био укључен у преговоре и давао је смернице Дачићу као јачи коалициони партнер у власти).

Николић и Дачић су могли да дају легалитет потписима и сусретима са сецесионистима у Приштини у контексту међународног права и пресуде у случају Ихелен. Међутим, унутрашњи легитимитет (не и легалитет због противуставности и противзаконитости споразума и преговора са Приштином[6]) могао је да им да само најутицајнији и најпопуларнији политичар (несумњиво, после хапшења Мирослава Мишковића у децембру 2012), први потпредседник Владе Александар Вучић.

Зато су покровитељи косовске независности инсистирали да се Вучић и формално укључи у преговоре у Бриселу почетком априла 2013. године Ипак, након његовог укључивања у априлу 2013. Вучић је показао да није ништа бољи преговарач од Дачића када се ради о српским интересима.

Након мање од двадесетак дана преговора (у којем су учествовали представници ЕУ, НАТО и Приштине[7]) Србија је пристала на потписивање споразума у чијој је основи био Ахтисаријев план, одбијен 2007.

Први споразум о принципима нормализације односа Београда и Приштине (Бриселски споразум) парафиран је 19. априла 2013. у Бриселу од стране председника Владе Републике Србије Ивице Дачића са једне стране, председника Владе Косова и восоког представника за спољну политику и безбедност и потпредседника Европске комисије Кетрин Ештон, са друге стране.

Парафирање је ипак извршено на неуобичајен начин.

Кетрин Ештон је ставила свој параф на одвојеним страницама споразума, прво са Дачићем, а затим са Хашимом Тачијем.

На тај начин, у формалном смислу, није било заједничког парафа Дачића и Тачија на истој страни Бриселског споразума.

Уз стављање парафа (иницијала) премијер Србије Ивица Дачић је уз пропратни текст дописао: „Овиме потврђујем да је ово текст предлога о чијем ће прихватању или одбијању обе стране поднети своје одлуке. И. Д.“

Као и Ахтисаријев план, сам текст Бриселског споразума није дугачак.
Бриселски споразум… састоји се од само 15 тачака.[8]
Првих 6 тачака регулише успостављање „Заједнице српских општина“[9] у складу са такозваним „косовским законима“ (и у складу са Европском повељом о локалној самоуправи).
Српски закони и Устав Републике Србије се не помињу.
Нема ни Резолуције 1244 Савета безбедности.
Тих 6 тачака Бриселског споразума преписани су из Ахтисаријевог плана који предвиђа надлежности у просвети и здравству, саветодавну улогу и међусобну координацију за српске општине у оквиру албанског сецесионистичког система.

Први део бриселског споразума [првих 6 тачака о тзв „ЗСО“] је
у супротности
са преамбулом Устава (српског),
чланом 8 и чланом 182 који предвиђају да су Косово и Метохија део Србије, али и
са члановима 4 и 194 који предвиђају да је српски правни поредак јединствен,
чланом 7 који предвиђа јединство симбола Републике Србије на њеној територији,
чланом 68 који предвиђа право на здравствену заштиту у оквиру српског система,
чланом 71 који предвиђа право на образовање у оквиру српског система, [овим су Вучић и Дачић 10.000 српских студената на КиМ и 700 професора и асистената гурнули у канџе окупатору[10]]
чланом 97 који регулише територијалну организацију Србије (и систем радних, здравствених и социјалних односа),
члановима 132-136 који регулишу рад државне управе,
[члановима 176-193] као и читавим једним делом Устава који регулише територијално уређење, односно члановима 176-193. Устава Републике Србије.

Други део Бриселског споразума на који су пристали Александар Вучић и Ивица Дачић у Бриселу 19. априла 2013. чине тачке 7-9. Оне регулишу предају полицијских снага МУП-а Србије на Косову и Метохији властима у Приштини. Званично се процењивало да је на КиМ до Бриселског споразума било око 1200 припадника МУП-а Србије.
Тачке 7-9 Бриселског споразума су у директној супротности са
чланом 97 Устава[11] који прописује да Србија уређује послове и организацију безбедности на својој територији,
члановима 4 и 194 који предвиђају да је правни поредак јединствен као и чланом 27 који гарантује право на безбедност,
као и са преамбулом и члановима 8 и 182 који предвиђају [8 – да је територија Србије јединствена и недељива а њене границе су неповредиве] да су Косово и Метохија део Србије.

7. Na Kosovu će postojati jedinstvene policijske snage koje se zovu Kosovska policija.
Sva policija na severu Kosova će biti integrisana u okvir Kosovske policije.
Plate će isplaćivati samo Kosovska policija.
8. Članovima drugih srpskih bezbednosnih struktura biće ponuđena mesta u ekvivalentnim kosovskim strukturama.
9. Postojaće regionalni komandant policije za četiri opštine na severu u kojima Srbi čine većinsko stanovništvo (severna Mitrovica, Zvečan, Zubin Potok i Leposavić). Komandant ovog regiona biće kosovski Srbin koga imenuje Ministarstvo unutrašnjih poslova sa spiska koji dostavljaju četiri gradonačelnika u ime Zajednice/Asocijacije. Sastav KP na severu će odslikavati etnički sastav stanovništva ove četiri opštine. (Postojaće još jedan regionalni komandant policije za opštine južna Mitrovica, Srbica i Vučitrn). Regionalni komandant četiri severne opštine će sarađivati sa drugim regionalnim komandantima.

Трећи део Бриселског споразума чини тачка 10.
Он регулише предају српског правосудног система на КиМ Приштини[12] (или такозваном „косовском правном систему“).
Тачка 10 Бриселског споразума не само да је у супротности са

члановима 4 и 194, који предвиђају да је правни поредак јединствен, већ је и
[члановима 142-165] директно супротна читавом једном делу Устава који регулише
рад правосуђа – члановима 142-165 Устава који регулишу начела и рад судске
власти, положај и бирање тужилаца у српском правном систему, као и
чланом 132 који гарантује право на правично суђење,
чланом 34 који гарантује правну сигурност,
чланом 67 који гарантује право на правну помоћ, као и
чланом 99 који прописује да Народна скупштина бира судије и јавне тужиоце.
Дакле, само једна тачка Бриселског споразума ставила је ван снаге скоро 30 чланова српског Устава и то ако се не узме у обзир да је споразум сам по себи противан преамбули и члановима 8 и 182 који предвиђају [8 – да је територија Србије јединствена и недељива а границе неповредиве.. а 182] да су Косово и Метохија део Србије.

10. Sudske vlasti biće integrisane i funkcionisaće u okviru pravnog sistema Kosova. Apelacioni sud u Prištini će uspostaviti veće koje će biti sastavljeno od većine sudija kosovskih Srba, koje će biti nadležno za sve opštine u kojima su Srbi većinsko stanovništvo. Odeljenje Apelacionog suda, koga čine administrativno osoblje i sudije, imaće stalnu kancelariju u severnoj Mitrovici (Okružni sud u Mitrovici). Svako veće spomenutog Odeljenja će biti sastavljeno od većina sudija kosovskih Srba. U zavisnosti od prirode slučaja o kome je reč, veće će činiti odgovarajuće sudije.

Четврти део Бриселског споразума чини тачка 11.
Ова тачка регулише предају српског изборног система на северу КиМ – изборног система у општинама Косовска Митровица, Звечан, Зубин Поток и Лепосавић властима у Приштини[13].
Према тачки 11 Бриселског споразума, локални избори треба да се одвијају према албанским законима и под симболима такозване независне државе Косово.
Овај део Бриселског споразума је у супротности са
члановима 188-193 Устава Србије који уређују рад локалних самоуправа,
члановима 136-137 који регулишу рад државне управе и јавних служби у оквиру српског правног система, са
чланом 52 који гарантује изборно право,
чланом 7 који прописује јединство државних симбола на целој територији, као и
чланом 97 који прописује да Република Србија уређује рад локалних самоуправа.
[чланови 8, 182, преамбула] Као и остали делови Бриселског споразума и тачка 11 је у супротности са члановима 8 и 182 Устава и са преамбулом:

11. Opštinski izbori će biti organizovani u severnim opštinama 2013. godine uz posredovanje OEBS-a u skladu sa kosovskim zakonom i međunarodnim standardima.

Пети део регулише рокове за примену или имплементацију Бриселског споразума и чине га тачке 12 и 15. У њему се предвиђа доношење Плана за имплементацију и формирање Комитета за имплементацију:

„12. Plan za implementaciju, uključujući vremenske rokove, biće sačinjen do 26. aprila. Prilikom implementacije ovog Sporazuma, poštovaće se princip transparentnog finansiranja.

15. Dve strane će, uz pomoć EU, osnovati Komitet za implementaciju.“

Шести део Бриселског споразума предвиђа предају српског електроенергетског система и телекомуникација Приштини[14].
Он је у директној супротности са
члановима 82 и 84 који предвиђају да сви имају једнак положај на јединственом српском тржишту, са
чланом 87 који регулише државну имовину у Републици Србији, као и са
преамбулом Устава и члановима 8 и 182[15]:

13. Dve strane će intenzivirati razgovore o energetici i telekomunikacijama i okončati ih do 15. juna.

Седми део Бриселског споразума – тачка 14, даје такозваном Косову атрибуте државе или право чланства у међународној владиној организацији као што је ЕУ. Србија се у суштини обавезује да неће у преговорима са ЕУ постављати питање статуса Косова и да неће правити „блокаде“ у вези са придруживањем те творевине Европској Унији. Нема сумње да се ради о давању елемената државности такозваном Косову. Према модерној правној теорији, субјекти међународног права могу бити само државе или међународне организације (међудржавне). ЕУ је без сумње међународна (међудржавна) организација. У примарном праву ЕУ, према члану 1 и 4 Лисабонског уговора из 2009. године, изричито се наводи да само државе могу бити чланице те међународне организације.
Зато је тачка 14 Бриселског споразума у директној супротности са
Резолуцијом 1244 у којој се више пута наводи да су Косово и Метохија део Србије (СРЈ), али и са
преамбулом Устава Републике Србије и
члановима 8 и 182,
чланом 97 који прописује да Република Србија уређује односе у међународним организацијама, као и са
чланом 194 који прописује да међународни уговор мора бити у сагласности са Уставом и да је устав највиши правни акт.

14. Dogovoreno je da nijedna strana neće blokirati, ili podsticati druge da blokiraju napredak druge strane na njenom putu ka EU.

Дакле, српски преговарачи Вучић и Дачић су за мање од 20 дана успели да усвоје најважније делове Ахтисаријевог плана и да у српском правном систему замене резолуцију 1244 Ахтисаријевим планом.
Српски преговарачи се ипак нису усудили на „последњи корак“ – да пристану на улазак такозваног Косова у УН (или de iure признање „Косова“). Према њиховим накнадним признањима, они су то одбили јер су били „храбри“.
„Тражено је од нас да подржимо улазак Косова у УН у Бриселском споразуму, да регионална полиција има само 32% Срба, па смо то на веома храбар начин успели да одбијемо“, рекао је Вучић[16] на посебној седници Народне скупштине приликом подношења извештаја о преговорима у Бриселу 27. маја 2019. године.

Међутим, српски председник је „заборавио“ да каже поводом „храбре“ борбе око тачке 14 Бриселског споразума, да је препрека за чланство такозваног Косова у УН постојала и у правном смислу. Пријем нове државе у УН мора да одобри Савез безбедности УН у којем право вета имају Русија и Кина. Само због те чињенице ове две државе нису биле укључене у преговарачки процес у Бриселу.
Дакле, Србија је могла у тачки 14 Бриселског споразума да предвиди и чланство такозваног Косова у УН, али то не би имало правног ефекта. Тако су одредбе тачке 14 у суштини показале лимите преговарачких капацитета ЕУ, али и самог Бриселског споразума.

Може се закључити да је Бриселским споразумом суспендовано или прекршено најмање 60 чланова Устава Републике Србије, укључујући и преамбулу и најважније чланове, који се не могу мењати без 2/3 већине у Народној скупштини и већине на референдуму.

Усвајањем Бриселског споразума у суштини је суспендован Устав Републике Србије и извршена је једна врста државног удара.“

Подсетимо, тачком 14 Бриселског споразума, Вучић и Дачић обавезују Србију да неће да прави препреке уласку Косова и Метохије под арбанашком окупацијом у Европску Унију – у коју се учлањују државе, и то међународно признате и чланице Уједињених Нација. Тиме је, посредно, не много скривено, Вучић дао тоталну сагласност на улазак КиМ као државе арбанашких окупатора у Уједињене Нације.

++++++++++++++++++++++++++++++

НАРОДНА ТУЖБА, СУД И
СУЂЕЊЕ АЛЕКСАНДРУ ВУЧИЋУ ЗА ВЕЛЕИЗДАЈУ

Шта нам је чинити ако постоји окривљени – највиши државни орган – председник, постоји и злочин – велеиздаје, а сам Уставни суд, тужилаштва, Скупштина, и квислиншке позиције и лажне опозиције, па чак и медији саучествују у скривању и одбрани велеиздаје, тако да су и референдуми и избори затровани институти који уз помоћ уцена, обмана, крађа, пропаганде и цензуре – учвршћују велеиздају?

Народу преостаје – народна иницијатива утврђена чланом 2[17] Устава Републике Србије, а наша би народна иницијатива могла бити покретање Народне тужбе, Народног суда и суђења оптуженоме за велеиздају.

Како?

Де факто Народну тужбу за велеиздају Александра Вучића и дружине, записао је у три књиге и подигао професор Дејан Мировић.(Књиге Народне тужбе су: Бриселски споразум, Вашингтонски споразум, Државни удар)

Сваки грађанин Србије који не може да оспори противуставност Бриселског споразума а тиме и велеиздају Александра Вучића, како је то овде наведеним поглављем књиге „Бриселски споразум – хронологија и последице“, доказао професор Дејан Мировић, може (и дужан је) да подигне глас, позове и захтева:

да оптужени Александар Вучић изађе пред јавношћу Србије и света, и да у одговарајућем простору (у Сава центру или Београдској арени, где је држао многе политичке скупове), сада пред тројицом врхунских правника, пред професорима Костом Чавошким, Дејаном Мировићем и Зораном Чворовићем, пред студентима, грађанима и медијима, оспори све што може да оспори од Народне тужбе за велеиздају Александра Вучића,
коју је у три тома записао и подигао професор Дејан Мировић.

Пороту Народног суда и суђења Александру Вучићу чине – сви пунолетни грађани Србије.

Наши најбољи правници, професори Чавошки, Мировић и Чворовић, заступаће
Народну тужбу против Александра Вучића.

Одбрану ће да предводи, по свом избору, и по сопственој прокламацији – најбољи
студент права свих времена – Александар Вучић.

Ко ће бити судија? Ко ће да пресуди?

Пресудиће Народна порота и сам окривљени.

Али Народно суђење није место демократије.

Демократија јесте оруђе и начин живљења понеког друштва, али демократија
никада није врховна вредност. Шта је изнад демократије?

Изнад демократије јесте – Бог. Узмимо да је Бог – стара и прекаљена реч за истину и правду. Истина и правда јесу изнад демократије. Никаква већина не може да изгласа да мајка није мајка, да небо није небо, земља да није земља, правда да није правда, деца да нису светиња, а да је злочинац – невин.
Никаква већина нема право да изгласа и наметне лаж и злочин.
Никаква већина подршке у броју, новцу и проценту – зликовца не може и не сме да поштеди праведног суда, суђења и казне за злочин који јесте починио.

Политичка позиција и лажна опозиција квислиншкој позицији зато су и плесали тај паклени изборни танго, јер по команди заједничких господара – избори под цензуром и пропагандом, избори под уценама, крађама и обманом – потврђују злочин, и аболирају и учвршћују преступника на власти.
Али кажњавање злочинца нипошто не сме да се препусти – демократији и није ствар избора. На реду је суђење а не избори.
Праведно суђење и пресуда нису питање демократије а камо ли избора.

Како онда до праведне пресуде Народног суда?

Једноставно:
Сви пунолетни грађани Србије – који чине Пороту овог Народног суда и суђења Александру Вучићу за велеиздају, позвани су – да га бране – да га бране од њега самога. Сви смо позвани да покушамо најбоље могуће, да оспоримо све од Народне тужбе за велеиздају Александра Вучића коју је записао у три књиге професор Мировић.

У гласове Пороте Народног суда – оптужени Александар Вучић није крив – могу се сабрати само они гласови који могу Народну тужбу за велеиздају Александра Вучића да оспоре у целости, односно у коначном закључку тужбе – да јесте погазио Устав. Ако оптужени сам обори Народну тужбу, утолико лакше гласачима за његову слободу, власт и режим. Али само уколико он или ма ко други тужбу оспори.

Својим одговором, или бегом и ћутањем, својом одбраном од Народне тужбе за велеиздају Александра Вучића, збиром онога што ће успети од Народне тужбе да обори и оспори, оптужени ће практично пресудити сам себи.

Народна иницијатива за овакав Народни суд и суђење председнику Републике за велеиздају којом је покидао нашу Републику, суђење по Народној тужби за велеиздају Александра Вучића, начин је да учинимо све што можемо, да избегнемо друштвене сукобе, ослободимо се тираније и тиранина, и зауставимо даље разарање Србије и уништавање народа под владајућим режимом оптуженога Вучића.

Ако је нама најтежи злочин против Устава и Републике прихватљив – онда се ни једном злочину против друштва нећемо супротставити, и никакво добро нећемо бранити. Ако прихватимо велеиздају, прихватићемо и криминално рударење, и корупцију у грађевинарству, и трајно поробљавање будућности Србије задуживањем, и млаћење студената, и епидемију малигних обољења у Бору и свуда где је индустрија пљачке на власти…и страдање деце од сваког зла.
Грађани су последња линија одбране Републике коју су до сада издали сви – осим деце.

ПС
Грађани, и пре свега студенти, широм Србије окупљају се да деле бригу о друштву, и да одају пошту невиним жртвама корумпираног градитељства и политике.
Размислимо, да ли заиста поштујемо жртве, ако од врховног корумпатора сваког могућег дела друштва, ни после једанаест година од очигледног чина велеиздаје, немамо намеру да Уставом и законитошћу и написаном савршеном тужбом против велеиздајника, заштитимо друштво и грађане од континуитета његове тираније.

Смеју ли сабори студената по Србији да размотре најјачи правни аргумент у одбрану Србије од велеиздајника и тиранина, и да по овоме одлуче?

Време искушава, даје одговоре, оцењује, и на крају увек и свему пресуди.

Кружок Северни

[1] Дејан Мировић, наслови, скраћено: Бриселски споразум, Вашингтонски споразум, Државни удар, CATENA MUNDI, Београд, респективно 2019, 2020, 2024.

[2] Дејан Мировић, Бриселски споразум : хронологија и последице, CATENA MUNDI, Београд, 2019, стр. 7.

[3] Emir Kusturica u emisiji ,,Utisak nedelje“ kod Olje Bećković – B92, 28.4.2013, 01:00:12
https://www.youtube.com/watch?v=-ksVlnevwps

[4] Када Александру Вучићу, пред Србима са Косова затреба да се похвали како Бриселски споразум није његов злочин, рећи ће: „Vidim kakvo je raspoloženje kod vas, šta god da vas molim znam da me nećete poslušati, šta god da vam kažem ne vredi. Ja sam došao ovde da vam se obratim, zato sam molio da me saslušate do kraja, jer sam imao dovoljno hrabrosti iako nisam ja potpisao Briselski sporazum, iako sam odbio ulazak Kosova u Ujedinjene nacije, iako sam odbio Albance na severu Kosova“.

Пред истим људима, тренутак раније хвалио се како је био најјачи преговарач, дакле да је Бриселски споразум његово недело:

„Želim da vas podsetim na 2013. godinu kada sam zahvaljući vama i onome što sam dogovarao sa vama uprkos volji svih ministara koji su sa mnom bili, ne računajući Vulina i Marka Đurića, svi su bili za prihvatanje da Kosovo uđe u Ujedinjene nacije, to je bila naša najteža noć u Briselu“.
ПОДСЕТИМО, ТАЧКОМ 14 БРИСЕЛСКОГ СПОРАЗУМА, ВУЧИЋ И ДАЧИЋ ОБАВЕЗУЈУ СРБИЈУ ДА НЕЋЕ ДА ПРАВИ ПРЕПРЕКЕ УЛАСКУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ ПОД АРБАНАШКОМ ОКУПАЦИЈОМ У ЕВРОПСКУ УНИЈУ – У КОЈУ СЕ УЧЛАЊУЈУ ДРЖАВЕ, И ТО МЕЂУНАРОДНО ПРИЗНАТЕ И ЧЛАНИЦЕ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА. ТИМЕ ЈЕ, ПОСРЕДНО, НЕ МНОГО СКРИВЕНО, ВУЧИЋ ДАО ТОТАЛНУ САГЛАСНОСТ НА УЛАЗАК КиМ КАО ДРЖАВЕ АРБАНАШКИХ ОКУПАТОРА У УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ.
Николија Чодановић, Истиномер, 17. 10. 2021,
Nisam ja potpisao Briselski sporazum; Predsednik Srbije sa predstavnicima Srba na Kosovu i Metohiji o Briselskom sporazumu (Tanjug, 13. oktobar 2021. godine)
https://www.istinomer.rs/izjava/nisam-ja-potpisao-briselski-sporazum/

[5] Напомена Огледало Српско: односи се на арбанашке окупационе власти

[6] Напомена Огледало Српско: односи се на арбанашке окупационе власти

[7] Напомена Огледала Српског: односи се на арбанашке окупационе власти

[8] Напомена Огледала Српског: Извршене су незнатне измене која не ремете садржај и смисао. Нпр. Бриселски споразум има тачке а српски Устав – чланове.

[9] Напомена О. С: „ЗСО“ – „Заједница српских општина“ је пропагандни назив за „Заједницу општина у којима Срби чине већину становништва на Косову“ а по смислу је Заједница анти-српских општина.

[10] Ово је напомена Огледала Српског.

[11] Напомена О. С: У књизи је штампарска грешка – стоји: „чланом 87 Устава“ а треба: „чланом 97 Устава“.

[12] Напомена О. С: односи се на арбанашке окупационе власти.

[13] Напомена О. С: односи се на арбанашке окупационе власти.

[14] Примедба О. С. Арбанашкој окупационој власти у Приштини.

[15] Примедба О. С: У књизи је штампарском грешком наведено „128“ а треба „182“.

[16] Примедба О. С: Овим „храбри“ квислинзи само признају да су могли све антисрпско (а све је у Бриселском споразуму антисрпско) да одбију, само да којим случајем нису били кукавице и квислинзи.

[17] Носиоци суверености Члан 2. Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и преко својих слободно изабраних представника.
Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана.