Аутор: Кирил Аверјанов – Мински

Крајем 18. века у белоруским земљама око 39% становништва су по вероисповести били унијати, 38% католици, 10% Јевреји, 6,5% православци, и остало староверци, муслимани и протестанти. Одмах по повратку Белорусије у састав Русије, без икаквих административних притисака, почео је масовни повратак унијата у православље. По правилу, покретачи тога били су нижи слојеви унијатског свештенства који изнутра никада нису прихватили унију. Михаил Осипович Којалович је у „Предавањима из историје Западне Русије” писао: „Чим је дошло до прве поделе Пољске, односно чим је североисточни део Белорусије дуж Дњепра и Двине припојен Русији, унија у тој земљи је почела да нестаје без икаквог напора од стране руске владе и без икакве бриге за њено очување од стране унијата… Када су, најзад, уследиле друга и трећа подела, тада је у многим местима унија моментално нестала. Одједном су се придружиле читаве десетине хиљада људи. Нису стизали да пошаљу довољан број православних свештеника. За годину и по дана, 1794. и почетком 1795. године, више од три милиона унијата приступило је православљу, без немира и без проливања крви. Ова појава је без преседана у историји цркава!“

Такође је почео интензиван преображај унијатске цркве: она је постепено излазила из потчињености католичким јерарсима и ослобађала се латинског утицаја. Митрополит Ираклије Лисовски је основао унијатску богословију у Полоцку, а његовим залагањем католичка управа у Санкт Петербургу, која је водила унијатску цркву, подељена је на два одељења: католичко и унијатско. 1828. године основан је унијатска управа, одвојена од католичке, на чијем је челу био митрополит Јосафат Булгак. Исте године отворена је Жировичка унијатска богословија, а унијатима је забрањен упис у католичку богословију на Универзитету у Вилни. У унијатској цркви је обновљено православно богослужење по грчко-источном обреду, чије је очување био најважнији услов Брестске уније 1596. године. Обнова обреда свела је на минимум дистанцу између унијата и православних.

Године 1830-1831 дошло је до пољског устанка, у коме су активно учествовали монаси василијани (латинизовани назив за руско-унијатско монаштво, које је латинска црква подвела под посебан ред, који је наводно основао Василије Велики, прим. прев.). Василијани не само да су својим беседама подржавали побуњенике, већ су понекад били и на челу њихових одреда. Гушење побуне довело је до затварања више од 60 василијанских манастира. Одузета имања дата су за издржавање унијатских верских школа и белог свештенства. Како је приметио професор Којалович, „пољски устанак 1831. драматично је променио природни, постепени православни развој уније… Пољска смутња је јасно, да јасније не може бити, показала влади сву опасност од латинског правца у унији и сву благотворност који Русија може имати од присаједињења унијата. Поновно уједињење је, тако, добило виши степен политичког значаја. Влада није могла а да не жели да убрза унијатску ствар и да не удвостручи своје учешће.”

Од 1831-1833, четири унијатске епархије у западним покрајинама Русије биле су сведене на две: Полоцка и Луцка епархија су образовале Белоруску, а Брестска и Вилнуска –  Литванску. Катедру Белоруске епархије заузео је најстарији унијатски архијереј, митрополит Јосафат Булгак, а литванску – Јосиф Семашко, који је посвећен у чин епископа 1829. године. Овај последњи је одиграо једну од главних улога у поновном уједињењу унијата са православљем. Јосиф Семашко је цару поднео неколико написа у којима је поткрепио потребу за брзим повратком унијата у крило православне цркве. Касније се Јосиф присећао: „Од детињства сам имао… духовну привлачност према Русији и свему руском… Неизмерна Русија, повезана једном вером, једним језиком, усмерена ка добром циљу једном вољом, постала је за мене ласкава, велика отаџбина, којој служити и чијој добробити помагати сам сматрао својом светом дужношћу – то је сила која ме је покренула на поновно уједињење унијата, одбачених у смутна времена од величанственог руског православног дрвета.„

Године 1835. формирана је Тајна комисија за унијатско исповедање, која је требало да припреми поновно уједињење унијата са православном црквом на миран начин. Чланови комисије су били Јосиф Семашко, митрополит Московски и Коломенски Филарет (Дроздов), главни тужилац Светог синода Степан Нечајев и министар унутрашњих послова Дмитриј Блудов. На седницама овог одбораа припремљен је план поновног уједињења, чија је суштина била у доношењу Саборског акта од стране највишег свештенства унијатске цркве, уз који би били приложени потписе већег броја свештенослужитеља. Идеја поновног уједињења била је следећа: унијати нису католици које треба индивидуално примити у православље, они су православни хришћани који су у свој време били насилно отргнути под власт римског првосвештеника. Овакав приступ разумевању унијатства у потпуности одговара стварности: верници који су били принуђени да прихвате унију од самог почетка нису сумњали, чак су то и истицали, да будући у заједници са Римом они и даље остају део Руске Цркве, а такође имају и своје посебне интересе који се састоје у очувању византијског обреда и заштити пастве од латинског прозелитизма. Ако је крајем 16. века западноруска јерархија била принуђена да ступи у савез са Римом, онда је у новим условима који су настали у првој трећини 19. века ова јерархија слободно могла преиспитати наметнуте јој савезничке обавезе.

12. фебруара 1839. године, у недељу Победе Православља, на заједничкој служби у Полоцку сва три унијатска епископа – Јосифа Семашка, Василија Лужинског и Антонија Зубка – састављен је Саборски акт са захтевом за потчињавање унијатске цркве Светом Синоду Руске Православне Цркве. Уз акт је приложено 1305 свештеничких потписа. 25. марта 1839. године цар Николај I је написао на овој молби: „Захваљујем Богу и прихватам.“ Тако је дошло до приступања Руској православној цркви 1607 унијатских парохија и, сходно томе, милион и 600 хиљада верника. У знак сећања на овај значајан догађај искован је медаљон са натписом: „Отргнути насиљем (1596), присаједињени љубављу (1839)“.

Међу локалним националистима распрострањено је мишљење да је унија национална вера белоруског народа, а да се њена ликвидација догодила насилним путем. У ствари, потчињавање западноруског православног народа папи, спроведено од стране Пољака, било је мотивисано искључиво политичким разлозима и усмерено ка полонизацији становништва Западне Русије. Белоруси су 1839. године не само потврдили избор који су направили њихови преци у време крштења Русије, него су и спасили свој национални идентитет.

Што се тиче „насилне природе“ ликвидације уније, на ту тему је ових дана врло прецизно говорио гродненски православни свештеник, доктор теологије, Александар Романчук: „Религијска уверења су најмоћнија мотивација неконформизма. Сваки свештеник зна: његова послушност било којој власти сеже само до питања вероучења. Иза тога следи  чврстина, до мучеништва. Православној цркви се 1839. године присајединило више од 1500 свештеника. Ако претпоставимо да су сви били једноставно застрашени, онда је то могуће само под једним условом: сви су били неверници, и није им било важно у којој вероисповести зарађују хлеб насушни. Нико нема право да толиком броју белоруских свештеника баци у лице оптужбе за недостатак вере у Бога, а самим тим и за лицемерје најгоре врсте. Али ако претпоставимо да су сви они били неморални појединци, онда колико је вредела та унија у којој су одгајани такви недостојни пастири? И још, како би они могли бити примљени у православље?“

У постсовјетској Белорусији локални националисти 25. марта славе такозвани „Дан слободе“, који се поклапа са годишњицом проглашења марионетске Белоруске Народне Републике 1918. године. Са наше тачке гледишта, истински родољуби Беле Русије такође имају разлога да славе овај дан, пошто је 25. марта 1839. године на белоруској територији укинута Брестска црквена унија.

Извор: https://eadaily.com/ru/news/2017/11/16/kak-belaya-rus-vernulas-v-pravoslavie
Превод за СРБски ФБРепортер: М. Р.