СТРАОРИ

(Четворици браће Симић убијених у Сливову код Грачанице 20. јуна 1999. год.)

Страори бануше на врата
Затекоше не на леба
Нама очи порастоше
Њине очи црвене
Оца под мишке изведоше на двор
И стрица
И стрица
И стрица
Ноћ сакрива видело
Видесмо црту од камаре
Гласом цикнуше
Очи ги извадише
Срца ги искубаше
Тамнина
Стра има големе очи
И чули смо
Рафал
Рафал
Рафал
Рафал
Душа ни се узела
Крв ни се смрзла
Срце камењ студен
Земља ћути
Прими главе
Оца
И стрица
И стрица
И стрица
Боже
Боже
Боже да су се родили
Било би млого
(Ратко Поповић)

У селу Сливову код Грачанице, 20. јуна 1999. године убијено је четворице браће Симић: Живојин, Димитрије, Живко и Трајан.
Упокој Господе, у Царству Своме, све недужно пострадале на Косову и Метохији.

У селу Сливову, код Грачанице, 20.јуна 1999. године измасакрирана су четворица Симића. Ни обећање британских војника да ће их штитити, ни беса (ријеч) локалног команданта ОВК нису помогли, па су Симићи измасакрирани и заклани.

Живорад Симић, који је остао као насљедник прекланих – оца Тројана, стричева Жарка и Димитрија и брата од стрица Живка – каже да они нису жељели да напусте село, јер су вјеровали да никоме не сметају пошто нису починили било какво зло. У знак сјећања Живорад је организовао парастос на мјесту злочина у каналу, дубоко у шуми, на око пет стотина метара од напуштених у трње зараслих кућа Симића. Парастос је, уз импровизовани крст од храстових гранчица, служио парох Грачанице и Сливова Ненад Нашпалић.

Живорад, који се прије кобног дана са породицом измјестио у Грачаницу, присјећа се упозорења британских војника да ће Албанци „заклати, убити и спалити све што је српско“. Старо и младо склонило се у Грачаницу. У селу су остала њих четворица јер су им Британци послије дугог убјеђивања дали гаранције да ће, уколико се скупе у једној кући и не удаљавају више од двјеста метара, бити безбједни, да ће их редовно обилазити и дежурати на прилазу засеоку Симићи. Живорад Симић, сада благајник у школи „Аца Маровић“ у Косову Пољу, није успио да их убиједи да се привремено „повуку“ и “да оставе све на ледини, јер је живот најпречи“. Са њима је остала Живорадова стрина Јованка, која је једина преживјела масакр. И комшија, командант ОВК за Сливово, дао је бесу (реч) да их ОВК неће дирати. Међутим, дан касније, пред мрак, сва четворица су пошла да скупе краве и овце са оближње ливаде. Њихова измасакрирана тијела пронашли су Британци и о томе обавијестили Јованку и тадашњег владику Артемија.

„Обистинило се оно чега смо се плашили. Злочинци су их ухватили. Мрак је падао, неколико крава се вратило са испаше, а за њима није било пастира. Стрина је кренула да их тражи и дозива. Пресрели су је британски војници и обавестили да су нађена четири тела у потоку. Препознала их је по одећи обливене крвљу – измасакриране“ – прича Живорад. Призор је био стравичан. Сви су били заклани. Живко је имао стотињак убода ножем. На сваком убоду је угашена цигарета. Остала тројица су имала од 30 до седамдесет убодних рана, пререзане вене око шака и убоде на стопалима.“

Обдукција није рађена нити је имао ко да је изврши. Српски лекари тог дана су последњи евакуисани из Клиничко болничког центра, а униформисани и наоружани припадници ОВК су британској пратњи оставили рок од десет минута да се тела на споредни излаз из мртвачнице избаце ван круга болнице“ – наводи Живорад.

Он већ годинама покушава да добије одговор на питање ко и зашто је заташкао злочин у Сливову. У Сливово се, од неких 1 000 становника, колико их је живјело до повлачења српске војске и полиције, вратило тек педесетак стараца уз петоро деце школског узраста, која наставу на српском језику похађају у просторијама закупљене приватне куће, јер је њихова школа порушена, а на њеном мјесту подигнут савремен обејекат посвећен „борцима ОВК“.

Посмртни остаци Симића похрањени су на гробљу у Грачаници, одакле ће, како рече њихов насљедник, бити пренијети у Сливово дан пошто се објелодани истина о њиховом страдању.

Манастир Брњак

ФБ страница Глас Косова и Метохије