О Боже!

Гледам људе без очију и погледа како иду улицом; како раде на својим радним местима.
Очи им уморне од гледања „парова“ и сличних ријалитија, бесконачних серија, од читања новина и праћења којекаквих политичких и шоу програма. Од реклама и компјутера.

Нема у очима живота, радости, поштења и разумевања, а најмање љубави.

Пуне су те очи једино неке мрзовоље, гордости, зависти и злобе за све и сва.
Пуне лукавости и подмуклости.

Јесу ли то очи људске?

Нигде, или врло ретко у тим очима има чојства, вере и јунаштва.
Као сенке, тамне сенке, живе и ходају.

Може ли у обличју сенке становати душа?

О, Боже!
Какав је живот без очију и погледа?

Човек- круна свих стварања, постао је круна пропасти. И своје, и свега око себе.
Кријући се иза лажљивих речи, лепог одела, добрих аута и огромних кућа, носи у себи страшни смрад душе.
Јер, допуштајући да ђаво, демон уништења, уђе у душу и живот његов, човек је изгубио Бога у себи и постао нечовек.

Изгубивши прави и Истинити ослонац, тетура ко слепац по мраку, ударајући и ослањајући се на све и свашта: на “ модерне и безвредне“ измишљотине људског ума.
И сам себе све више затвара у самицу самодовољности, уништавајући тако и себе и друге.

Саможив, незајажљив и похотан на свако зло, мисли да живи, да разуме и види.
О, која демонска превара бића људског!

Мало је оних што схватају и признају да нас је наука у амбис повела.
Мало је јунака правих, спремних да се боре за спас вере Православне, за истину, за отаџбину своју, породицу своју- за све свето наше!

„Само да буде мир, да живимо како живимо“, па нека отимају и продају децу, нека пропадамо, нека нам цепају Србију, „само да је мир“.
Вреди ли такав „живот“?
Је ли то живот ЧОВЕКА?

Момчило Ђорђевић

——-

22.3.2018. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић