„Најуспешнији смо кад смо свесни да само муцамо. Једино тако можда можемо да избегнемо замку идеологије“.
Из филма „Исцељење“
Ради се о зборнику мојих раније објављених текстова, теоријских радова и приказа, насталих у периоду од десетак година. У теоријским радовима сам се бавио општијим питањима, везаним посебно за естетичке проблеме и проблеме представљања на филму, док је избор филмова о којима сам писао у приказима био условљен текућом филмском продукцијом у време када сам приказе објављивао у „Православљу“ и „Руском алманаху“. Оно што повезује текстове свакако је пре свега испитивање онтолошког и епистемолошког статуса филма као уметности и медија и његове могућности да изрази религијске садржаје и искуства.
Као и сваки језик. Наравно, ако прихватимо постојање нечега што бисмо могли назвати филмским језиком, као системом специфично филмских знакова, који представљају основ за неки говор. Говор је увек говор о нечему, а обликује се на основу неког језика. Ми знамо како нам је нашим колоквијалним, говорним језиком тешко да изразимо одређена искуства, укључујући и она која сматрамо духовним или религијским. Исти проблем је и са сваким другим језиком, па и потенцијалним мета-језиком филма. Али покушавамо, а најуспешнији смо кад смо свесни да само муцамо. Једино тако можда можемо да избегнемо замку идеологије.
*Уколико се сложимо да живимо у дехристијанизованом, чак и десакрализованом свету – како се тај дух времена рефлектује на филмско стваралаштво?
*„Кинематографија је потпуно пропала. Највише зато што је одвојена од духовног света филмских радника. У њиховим је главама филм само лепа зарада и начин стицања славе. Ја само желим да направим филм који ће по свом значају моћи да да се упореди са подвигом. Наравно, сви ће се увредити и покушати да ме разапну“. Говори ли ова дневничка белешка из давне 1973. године из Мартирологијума Андреја Тарковског о искушењима са којима се суочавају филмски ствараоци? Колико њих је било или је данас спремно да буду „разапети“?
*Можете ли да замислите ситуацију да данас неко екранизује врло хришћански роман попут Бернаносовог Дневника сеоског свештеника као што је то урадио Роберт Бресон 1951. године? И да то, као тих година, наиђе на неподељено одушевљење публике и критике?
Најгори су они који су боготражитељи по задатку. Таквих је данас у Русији тушта и тма. Свакако постоје они који можда нису боготражитељи, али покрећу одређена питања код гледалаца. Нови „Стар ворс“, на пример. Лик Кајло Рена је занимљивији од деведесет посто данашње „ауторске“ кинематографије. Можеш књигу да напишеш о њему, а хајде напиши о новом филму Звјагинцева (Без љубави), ако нећеш да испаднеш будала и понављаш окоштале идеолошке фразе због неке синекуре у међународним фондовима. Мало ко помиње изванредни „Санктум“, у продукцији Џејмса Камерона. Или они који на разне начине, али самосвесно, сведоче о палости света. Или они који се зову Ларс фон Трир.
*У светлу савременог уметничког стваралаштва, па и филмског, налазим врло инспиративним Ваш недавно објављени текст „Колонијализам и култура“. Премда говори о нашим, специфичним, српским приликама сматрам да би га подједнако добро разумели и припадници нпр. многих европских нација свесни специфичне, постмодерне окупације или колонизације, термина на којем инсистирате. У ком правцу треба да се развијају стратегије отпора које би довеле до деколонизације културе?
Данашњи отпор је пре свега отпор на плану културе. Можда се не може избећи мач, али перо је свакако неопходно, можда и због тога да би се избегао мач. А култура је ствар самосвести и, у крајњој линији храбрости, пре свега да се „каже своја реч“, изрази своје искуство, проговори на свом језику, који је исто толико универзалан као и било који други. Најпре је потребно рашчаравање. А онда следи акција. И, наравно, изградња.
*Видите ли у српској култури, у филмској уметности посебно, спремност да се прекине са подражавањем колонијалних образаца и за подвиг аутентичности, раскидање колонијалних окова који нам стално говоре да смо „мала земља, мали народ, како наша култура и идентитет ништа не значе“. Можемо ли (поново) усвојити ону Памукову реченицу да нема малих народа док имају велике приче? Можемо ли опет ископати „старе приче, мотиве и симболе са којима смо рођени“ и представити их на начин на који модеран свет то може разумети?Имамо ли нове мехове за наше вино?
Интервју је настао у оквиру пројекта „Хуманизам у 21. веку“. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, који је доделио средства.
СРБски ФБРепортер 
Коментари читалаца…