фото: ДАНАС

Чим сам прешао границу те земље зауставила ме је саобраћајна полиција.

– Да ли сте пили?! – било је њихово прво и директно питање.

Били су видно незадовољни кад сам рекао да не пијем тако рано.

– Кад сте последњи пут пили?! – ипак нису одустајали.

Признао сам да сам био на рођендану код сестрића пре недељу дана и да сам попио два пива.

– Ооо… два пива! – некако сам одушевио саобраћајце. – Знате ли ви колико је опасно конзумирати алкохол као возач моторног возила!?

– Али – покушао сам ја да појасним ситуацију – од тада је прошло цела недеља… и ја од тада нисам…

– Ооо… колико ви немате појма о безбедности саобраћаја! – закључили су саобраћајци. – То је очигледно за двоструку казну!

И заиста, наплатили су ми две казне.

Само што сам кренуо, од прве раскрснице зауставила ме је нова саобраћајна патрола.

– Господине, возили сте недозвољеном брзином!

Морао сам да негодујем.

– Па само што сам кренуо… нисам прешао више од 500 метара… нисам могао ићи брже од 30 км на сат…

– Управо тако! – тријумфовао је саобраћајац. – Тачније 31,5 км. А овде је школа, вртић, старачки дом и психијатријска болница… па је ограничење на 30 км на час!

И они су ми наплатили казну.

Схватио сам да је то нека земља максимално посвећене безбедности у саобраћају па сам заиста споро возио.

Али нисам прешао много, када сам поново био заустављен од нове саобраћајне патроле. Испоставило се да у аутомобилу од обавезне пратеће опреме, по њиховим прописима, немам будак, пушку, храну за три дана, сунцобран, кофу, сатару, пеглу, црево за воду, резервно одело, двоглед, носила, гумене чизме, шлем, радио-станицу, боцу са кисеоником, бумеранг, душек и апарат за заваривање.

Наплатили су ми баш велику казну. И пожелели срећан пут.

Али тај пут за мене није био много срећан. Поново су ме зауставили саобраћајци.

– Не сумњам да сам нешто крив – одмах сам им се обратио – и спреман сам да платим сваку предвиђену казну. Само вас молим да ми објасните зашто ме за бога милога сваки час заустављате и кажњавате?

– Тако вам је то код нас, господине – са разумевањем ме је потапшао један саобраћајац. – Ми смо вам, знате, јако сиромашна земља. И немамо никаквих извора прихода. Имамо само некакве малине, и овај пут. Нажалост, малине су стара сорта, која се не бере сама, па мора ручно. Али пут је, срећом, међународни, тако да… ми живимо од наплаћивања казни… И не брините, не наплаћујемо ми само вама странцима.. кажњавамо се ми и међусобно… још чешће..

Интересовало ме је колико се становника бави тим уносним послом.

– Па… оријентационо… – размишљали су саобраћајци на глас – ако одбијемо жене, децу, старце.. и тројицу који беру малине…, има 3.456.622 саобраћајна полицајца… плус нас четворица…

Захвалио сам се на драгоценом обавештењу и уредно платио казну због задржавања и замајавања саобраћајаца на дужности.

А затим сам убацио у рикверц, и кренуо назад максимално дозвољеном брзином…

Слободан Симић

ИЗВОР: ДАНАС

————–

27.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић