Поштовани,
насљедници српског непокорног Духа, причесници православним Истинама Христовим,
драги пријатељи, уважена браћо руска!

Данас смо се сабрали око светог и живог Цара Николаја II Романова, памтећи вијек од почетка његовог Крсног хода и мученичког страдања.

Тај ход и данас траје и није и неће бити завршен све док се нови православни Помазаник и Самодржац не узвиси на светом руском Пријестољу.

До тог извјесног и побједоносног часа Цар походи мученичка поља и цјелива руке намучених.
Наиме, крајем септембра ове године у Србију је свечано стигла чудотворна Царева икона, по имену „Надимска“. Ова икона је заштитница Царске козачке војске. Козаци су је донијели у Србију, а она је у Крсном ходу обишла намучену земљу Србаља, распетих Христа и Цара ради.

На славу Покрова Пресвете Богородице, 14. октобра 2017. године, у манастиру Лешје, у источној Србију, потекло је Свето миро низ Цареве благе образе на икони „Надимској“. Цар је плакао у православном манастиру кога су због страшног страдања, његовог монаштва и народа, у османском ропству, гледајући брегове лешева, прозвали Лешје (манастир лешева).

Иначе, за времена српских краљева и царева то је био прекрасни хиландарски метох, а његов монах, племићког српског рода, постаће и игуман Хиландара. У том славном времену манастир се звао Лесје, од љеска (по љесковим шумама). Управо је и повијест српског народа и српске државе страшни Крсни ход од питомих љескових гајева до лешевских брегова јасеновачких, јадовничких, пребиловачких, косовских…

Видјевши запустјела српска села, немоћне старце, забринуте мајке и супруге, болесне и осакаћене ратнике, у безнађу уплашену српску младост, окупирну, затровану и распродату српску земљу, наметнути јарам лицемјерја, екуменизма и окултизма на српском олтару, Цар је проплакао!

Једнако као што су плакали и Козаци који су били посљедњи браниоци Зимског дворца у ноћи између 24. и 25. октобра (по Старом календару) 1917. године пред руљом која убијала Бога. Цар је плакао као и онда када су му јавили да српски живи костури од војске, жељни сувог хљеба и огртача данима умиру чекајући помоћ римокатоличке Европе, на обалама Албаније. Памтећи ријечи свог дједа, Императора Александра Другог и његово обраћање захвалности српским учесницима на Првом православном свесловенском сабору у Петрограду 1867.г.:

„Увијек сам високо поштовао осјећаје које је према Русији хранио српски народ и трудио сам се да Вам будем на помоћи.“

Цар Николај Други написаће писмо Александру Карађорђевићу, у јулу 1914.г., поштујући као и његов племенити предак исту љубав и оданост српског народа. То је најљепша реченица руско-српског братољубља и православне узајамности која све јаче одзвања у времену, а уписана је и на овом прекрасном памјатнику (тј. мрамору памћења и биљегу љубави):

„… Сви моји напори биће усмјерени на очување достојанства Србије… Ни у ком случају Русија неће бити равнодушна према судбини Србије.“ .

Свети Цар Николај написао је ову свету реченицу знајући да је жива вјера и државничка племенитост Светог Саве Српског пресудно надахнула великог руског самодржца Ивана Четвртог Васиљевича Грозног, који је уз баку Српкињу силно заволио и Светог Саву и народ српски.

Незаборављајући руско црквено предање о Пахомију Србину, снажном зачетнику руске духовности и писцу најљепших житија руских светитеља; знајући за српско племсто Милорадовића од Херцеговине који су најоданије ратовали за руског Цара и штитили руске земље; гледајући међе Саве Владиславића које су Руско Царства тако добро осигурале да и данас необрушене стоје, знао је да мора заклонити ту малу али горду српску непокорност на обалама Средоземља, највјернију предстраже Православне цивилизације и најсигурнијег граничара руске државности. Цар је заложио све моћи руске одбране како српско-православно жито не би било изгажено римокатоличким ногама.

Памтећи српски Хиландар, из кога су у Кијев и Москву стизали митрополити и тумачи Православља, гледајући најљепши дар Цара Душана руском манастиру на Атосу, главу Светог љекара Пантелејомона, Цар Николај је заложио главе хиљада најбољих руских синова, а на крају и своју.

Но не залуд!
Спасао је православну Србију, која ће послије богоборне и цареборне, антиправославне револуције 1917. године, постати прво уточиште руској цркви, руској војсци и руском народу. У Србији је Свети митрополит Антоније Храповицки засновао Руску заграничну цркву, а посљедњи царски војсковођа Петар Николајевич Врангел посљедњу одбрану.

Из те шаке пренесеног руског, царског жита сигурно је да ће се родити и нови православни Цар!

Драги пријатељи, зато је важно што смо се данас овдје окупили. Ми Срби дужни смо први свједочити Цареву светост и руску православну жртву за нас.

Управо на данашњи дан широм Руске Федерације најављена је премијера скарадног и срамног филма који Цара изново ритуално убија.

Ми Срби морамо први осудити то бешчашће бранећи истину! Управо са овог мјеста, гдје се налазило руско царско посланство у Краљевини Србији, које је и предало Србима Царево писмо са оном завјетном реченицом, желим поручити да вијек лажи и затирања није потамнио Царев образ па неће ни ова кап филмске обмане.

Цар је жив! Цар је побједио!

То свједоче његове мироточиве сузе потекле у Србији. Из тих суза провреће и нови животворни исток православног Српства и руског Православља!

Нека је слава Светом Цару Николају Другом Романову и Светој православној Русији,
најискренијим заштитницима православних и светосавских Срба,
зарад чије жртве у пропасти смо опстали,
зарад чије љубави сужњи нисмо постали!

25. октобар 2017. у Београду

Горан Лучић

***

Век од мучеништва и страдања 
Цара Другог Николаја Романова, 
наискренијег заштитника Срба, 
зарад чије жртве у пропасти смо опстали, 
зарад чије љубави сужњи нисмо постали!

После полагања ловоровог венца са руском и српском заставом на споменик Светог Цара Николаја Другог, учесници Јубиларног свесловенског сабора 2017.године присуствовали су молитви у руској цркви Свете тројице и прислужили свеће на гроб генерала Врангела. У Цароставнику је одржан историјски час, а православни публициста Ранко Гојковић је одржао предавање о политичким околности у време Октобарске револуције. Потом је приказан филм „Врангел“, редитеља Бошка Милосављевића.  У овом важном догађају учествовала је и Ирина Ивановна Косинова, члан Управитељства Међународног православног савеза научника, професор на Вороњешком државном универзитету.

Наставиће се…

***

ПОВЕЗАНО:

*Поводом стогодишњице од почетка Октобарске револуције – Пред спомеником Светог цара Николаја, заштитника Србије и Русије (1)

*Поводом стогодишњице од почетка Октобарске револуције – Пред спомеником Светог цара Николаја, заштитника Србије и Русије (3)

——–

26.10.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић