Наши интелектуалци постају органски дио власти, дајући јој прилику да искаже чак и своју „ширину“, јер наводно толерише такву критику, а толерише је, јер она тврди да та власт можда није најбоља, али јесте незамјенљива

На­ша ин­те­лек­ту­ал­на, ака­дем­ска, но­ви­нар­ска, умјет­нич­ка кри­ти­ка ба­ви се мар­ги­нал­ним по­ја­ва­ма, јер не­ма хра­бро­сти да ука­же на глав­ну кон­тра­дик­ци­ју дру­штве­ног си­сте­ма, на тр­жи­шну еко­но­ми­ју нео­ли­бе­рал­ног ти­па ко­ја се за­сни­ва на екс­пло­а­та­ци­ји, не­си­гур­но­сти, га­же­њу људ­ског до­сто­јан­ства. Она не­ма хра­бро­сти да ис­по­ста­ви вла­да­ју­ћој ка­сти за­хтјев да се ри­је­ше со­ци­јал­на пра­ва, већ сте­рил­но тра­бу­ња о људ­ским пра­ви­ма. А не­ма људ­ских пра­ва, ако не по­сто­је со­ци­јал­на пра­ва.

Чим се не­ко су­прот­ста­ви том на­ме­ту, нео­ли­бе­рал­ни хор га оцр­ни да је ре­ак­ци­о­нар, фа­ши­ста, па­три­о­та, не­де­мо­кра­та, хо­мо­фоб, по­пу­ли­ста, то­та­ли­та­ри­ста, јер он же­ли, ра­ди очу­ва­ња свог ста­ту­са, да све ни­ве­ли­ше у сво­јој јед­но­ум­ној рав­ни сво­де­ћи ин­те­лек­ту­ал­ца на по­тро­ша­ча, без ко­ри­је­на, ко­ји зна (ако зна) са­мо ен­гле­ски, има аме­ри­ка­ни­зо­ва­ну сви­јест, без на­ци­о­нал­ног иден­ти­те­та. Он не­ги­ра плу­ра­ли­стич­ке спе­ци­фич­но­сти, оби­ча­је, на­ци­о­нал­не кул­ту­ре, плу­ри­лин­гви­зам. Он го­во­ри о плу­ра­ли­зму у кул­ту­ри, а про­па­ги­ра евро­у­ниј­ски бри­се­ло­крат­ски мо­но­кул­ту­ра­ли­зам ис­кљу­чи­во на ен­гле­ском је­зи­ку. Он је за­то про­тив на­ци­о­нал­ног су­ве­ре­ни­те­та као из­во­ра по­ли­ти­ке очу­ва­ња раз­ли­чи­то­сти у сви­је­ту.

На­ши ин­те­лек­ту­ал­ци вер­бал­но кри­ти­ку­ју ствар­ност, али већ­ма не­ги­ра­ју прак­тич­ну мо­гућ­ност тран­сфор­ма­ци­је дру­штва, што је чин ин­ди­рект­не апо­ло­ге­ти­ке. Уто­ну­ли у нео­ли­бе­рал­ни аме­рич­ки сан, они кри­ти­ку­ју да­на­шњи сви­јет са ста­но­ви­шта оту­ђе­но­сти, не­а­у­тен­тич­но­сти, не­прав­де, али он­да твр­де да је тај нео­ли­бе­рал­ни ста­тус сви­је­та, иако да­ле­ко од нај­бо­љег, ипак је­ди­ни мо­гућ, и то онај по ис­кљу­чи­во гло­ба­ли­стич­ком обрас­цу про­те­стант­ске Аме­ри­ке. На тај на­чин се ис­ка­зу­ју као апо­ло­ге­те, а не кри­ти­ча­ри вла­сти. Ри­јеч је о кон­зер­ва­тив­ној кри­ти­ци сте­рил­них ми­сти­фи­ка­то­ра, јер са јед­не стра­не кри­ти­ку­ју ствар­ност, а он­да твр­де да је она не­про­мјен­љи­ва. Ти­ме оства­ру­ју ста­тус кво тог ста­ња, што је упра­во за­хтјев вла­сти ко­ја не же­ли про­мје­не, јер пр­ва про­мје­на у си­стем­ским про­мје­на­ма би­ла би ка­дров­ска про­мје­на вла­да­ра и пре­ра­спо­ђе­ла ка­пи­та­ла. А мо­гућ­ност пре­ра­спо­дје­ле ка­пи­та­ла ужа­са­ва банк­сте­ре ко­ји вла­да­ју св­ије­том. На­ши ин­те­лек­ту­ал­ци по­ста­ју ор­ган­ски дио вла­сти, да­ју­ћи јој при­ли­ку да ис­ка­же чак и сво­ју „ши­ри­ну“, јер на­вод­но то­ле­ри­ше та­кву кри­ти­ку, а то­ле­ри­ше је, јер она твр­ди да та власт мо­жда ни­је нај­бо­ља, али је­сте не­за­мјен­љи­ва. Сви они ко­ји твр­де да де­мо­кра­ти­ја ни­је нај­бо­љи дру­штве­ни си­стем, што је чин кри­ти­ке, али да је нај­бо­љи од свих по­сто­је­ћих, па са­мим ти­ме и је­ди­но мо­гућ, што је „ли­је­га­ње на ру­ду“, за­тва­ра­ју вра­та про­мје­на­ма и нај­бо­ља су га­ран­ци­ја оп­стан­ка вла­да­ју­ће ка­сте ко­ју „кри­ти­ку­ју“. Да­кле, умје­сто ди­рект­не, они вр­ше ин­ди­рект­ну апо­ло­ги­ју ствар­но­сти, што њи­хо­ву кри­ти­ку чи­ни под­му­клом. По­ли­тич­ка ствар­ност је не­пра­вед­на, не­при­род­на, чак оп­сце­на, ка­жу они у сво­јој кри­ти­ци, али је не­про­мјен­љи­ва ис­ти­чу они у сво­јој прак­си. За­то су на­ши ин­те­лек­ту­ал­ци већ­ма са­мо по­да­ни­ци вла­да­ју­ће ка­сте. Они има­ју „ка­пи­тал“ ум­но­сти и умјет­нич­ке вје­шти­не да га по­ну­де, али тај ка­пи­тал мо­ра­ју не­ко­ме да про­да­ју, па за­то жи­ве у стра­ху од су­ко­ба са вла­да­ју­ћом ка­стом ко­ја је по­тен­ци­јал ма­те­ри­јал­ног от­ку­па њи­хо­ве ин­те­лек­ту­ал­не по­ну­де. За­то не зах­ти­је­ва­ју ствар­ну про­мје­ну. Та­ко се њи­хов кул­тур­ни ка­пи­тал пре­тва­ра у ка­пи­тал ле­ги­ти­ми­за­ци­је по­сто­је­ћег ста­ња.

На­ме­ћу ин­ди­ви­ду­а­ли­стич­ки его­цен­три­зам уз ис­кор­је­њи­ва­ње иден­ти­те­та би­ло ко­је вр­сте, ако он не спа­да у кор­пус нео­ли­бе­рал­ног и бан­кар­ског кон­цеп­та еко­но­ми­је, при че­му је кул­ту­ра ро­ба, а не ду­хов­на ври­јед­ност. А ин­те­лек­ту­а­лац роб, а не сло­бод­но­ми­сле­ће би­ће.

На­ши ин­те­лек­ту­ал­ци су већ­ма кли­мо­глав­ци.

Драган Мраовић

(Аутор је не­ка­да­шњи ге­не­рал­ни кон­зул СРЈ у Ба­ри­ју)

ИЗВОР: ДАН

——-

13.7.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић