Недавна вест да ће се српска „Вода вода“ ускоро наћи и на тржишту Кувајта колико је обрадовала, толико је и отворила многа питања. Зашто је то једна од ретких фабрика воде које су још остале у српским рукама и да ли смо ресурс 21. века, што вода сигурно јесте, морали тако олако, па и неодговорно, да препустимо странцима?

Иако ће Кувајт бити седмо извозно тржиште за „Воду воду“, у том послу никада се не зна. Јер како је пре пола године изјавио сам Војин Ђорђевић, власник те фабрике, чињеница је да сви постојећи мањи произвођачи не послују лако и могу само да се надају да ће им неко од великих понудити да уђе у сувласништво или власништво.

А то „велики“, значи велике мултинационалне компаније које у Србији већ господаре водом и, уверен је Ђорђевић, неће дозволити другима да се развијају, да истражују или инвестирају у флаширање негазиране воде, осим у неким мањим количинама.

А вода је стратешки ресурс 21. века. Оно што је нафта била у прошлом. Уосталом, Уједињене нације су још крајем 2002. године воду прогласиле „друштвеним и културним добром“, а не економском робом. Најцрње прогнозе предвиђају чак и ратове за залихе пијаће воде.

У студији директора Пацифик института у Окланду, наведено је како се само од 2010. до 2013. због воде у свету водио 41 оружани сукоб који је наизглед био верски, политички и економски, али је у суштини то били борба за пијаћу воду.

Према стручним истраживањима, како домаћим тако и страним, Србија има више од 400 изворишта здраве и питке воде врхунског квалитета, од чега је експлоатисано тек око 20 одсто. То је и био разлог да надлежна комисија УН Србију уврсти међу првих 50 земаља у свету које располажу великим резервама здраве и питке воде.

Зато не треба да чуди констатација директора Института „Јарослав Черни“ др Милана Димкића изречена пре годину дана у Српској академији наука и уметности да ће ЕУ, кад отворимо Поглавље 27, од нас захтевати да у заштиту и поправљање квалитета пијаће воде уложимо 10 милијарди евра.

– Свака помо ће нам бити драгоцена, али би најбоље било да то радимо сопственим новцем, знањем и умећем – поручио је тада Димкић.

Због богатства водним ресурсима Србија је, није тајна, одавно на мети мултинационалних компанија из САД и ЕУ, практично откад је и почела глобална битка за освајање изворишта воде. Имамо ли разлога за бригу? Поготово пошто смо странцима већ препустили нашу воду коју нам сада флаширану продају и на томе остварују профит.

Залихе питке воде којима располаже Србија су добро које припада и будућим генерацијама. Због тога би било упутно да се, уместо владајуће нетранспарентности, о питању стратешког ресурса 21. века одлуке доносе после расправе у којој ће бити питана стручна и најшира јавност у Србији.

ИЗВОР: ВЕСТИ

————–

23.4.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић