За класичну комунистичку историју савезничка бомбардовања ср­пс­ких градова била су табу тема. Тај израз – савезничка бом­ба­р­до­вања српских градова – није ни постојао.

После 1990. године најпре је реаговала штампа, оптужујући за ве­ли­ке цивилне жртве не само Западне савезнике, већ и комунисте који су наводили њихове авионе. Преовладало је мишљење како су кому­ни­­с­ти искористили прилику да се освете Србима, зато што су им се нај­­­ви­ше супротстављали, док су, истовремено, поштедели хрватске гра­­дове.

Званична историја огласила се касније, покушавајући да демантује ово широко распрострањено мишљење. Карактеристичан је већ нас­лов чланка др Момчила Павловића, директора Института за сав­ре­ме­ну историју у Београду, објављеног у дневном листу “Данас“ 17. и 18. априла 2004. године: „Истина о савезничком бомбардовању српских гра­дова 1944. године – Срби нису били посебно изабрана мета“.

Павловић је, дакле, тврдио да су попут српских бомбардовани и хрва­тски, као и градови у свим земљама иза линије фронта.

У истом духу писао је и др Ђорђе Станковић, шеф катедре за ис­то­рију на Филозофском факултету у Београду, у “Војноисторијском глас­нику“ бр. 1-2 за 2006. годину. Станковић најпре тврди да је “бом­ба­рдовање Београда“ у ства­ри тражио генерал Дража Михаиловић, вој­ни министар Краљевине Југосла­ви­је и начелник штаба Врховне ко­ма­нде Југословенске војске, и то уз напомену “да Срби неће жалити ци­вилних жртава“.

Међутим, ђенерал Дража није тражио бомбардовање Београда, већ стра­тешких циљева у Србији. У овом случају, поменуо је железничку станицу у Нишу, мостове код Београда, Трепчу, Борски рудник, итд. Није рекао “да Срби неће жалити цивилних жртава“, већ његова ре­че­ни­ца гласи: “Евентуалне жртве биће потпуно опроштене од грађана“. Стан­ковић не помиње ни контекст приче: Битку за снабдевање, одно­с­но савезничке операције против Ромеловог Афричког корпуса. Са­вез­ници су тражили од Драже да уништава немачке транспорте за Аф­рику, што је он и чинио, захтевајући истовремено да се у ту акцију ук­ључи и авијација Западних савезника, што она није била у могућ­но­сти.

Пошто је оптужио Дражу, др Ђорђе Станковић прелази на одбрану во­ђе оружаних формација илегалне Комунистичке партије Југосла­вије, Јосипа Броза Тита. Он пише да су и Броз, и други припадници ње­говог покрета, тражили само бомбардовања стратешких објеката и војних мета. Савезници су уважавали њихове захтеве, а бомбардовали су и по сопственом нахођењу, али такође само легитимне циљеве.

Када је реч о првим бомбардовањима Београда 1944. године, Стан­ко­вић тврди да им је “мотив свакако био одвлачење пажње од иск­р­ца­вања у Нормандији“, додајући да су бомбе бацане баш на Васкрс како би се минимизирале цивилне жртве. Наиме, били су нерадни дани, па у војним фабрикама није било радника. Страдање цивила које је ипак ус­ледило, пошто је много више бомби пало на стамбене четврти него на фабрике, Станковић објашњава лошим временским условима, због ко­јих је авијација дејствовала са веће висине, и самим тим мање прец­и­зно, као и несавршеним нишанским справама. Ипак, савезници су спа­сили ве­лики број цивила, јер свесно нису бомбардовали нај­зна­чај­нији вој­ни објекат у престоници – огромна слагалишта бензина и му­ни­ције на Ау­токоманди. Да су погодили ова слагалишта, наводно би би­ла уни­ш­тена чет­в­ртина града.

Све ове тврдње су недокументоване, што каже и сам Станковић, али он верује да ће се документа која их потврђују једнога дана свакако пронаћи. Она која су већ пронађена, Станковић не узима у обзир. На пример, снимци начињени из америчких авиона показују како су вре­ме­нски услови били идеални.

Узроцима бомбардовања Београда Станковић се враћа и на крају свог рада, мање-више отворено тврдећи да је оно у ствари било зас­лу­жено. Ево цитата:

“Који разлози су навели команду америчке 15. армије да њихове ваз­духопловне снаге бомбардују Београд, као и друге градове у Ју­гос­ла­вији, а посебно у Румунији, Мађарској и Аустрији?

Прво, подручје европског југоистока је било под немачком оку­па­ци­јом и третирано као ‘немачки допунски привредни простор’.

Друго, Београд је био изузетно значајан саобраћајни и индуст­ри­ј­ски центар који је радио, као и многи градови на окупираним тери­то­ри­јама Европе, за немачку војну индустрију.

Треће, од када је престао сваки покрет отпора у граду, који је био из­ражен од стране скојевских група одмах после капитулације земље, као и уништење београдске партијске организације до марта 1942. го­дине, Београд је живео животом ‘пацификованог и квислиншког гра­да’. Обавештајне службе савезника, као и партизана, имали су податке да је само у ваздухопловној индустрији која је радила за Немце радило преко 5.000 радника и инжењера, да су нормално радиле основне и сре­дње школе са великим делом предратног просветног кадра, да је ка­залишни живот био као и пре рата, да је било отворено преко 300 ад­вокатских канцеларија, да су чак и повећани капацитети здравствене службе доласком избеглица из Хрватске и Босне и Херцеговине и да су лекари и медицинске сестре лечили немачке официре и војнике ис­то као и Београђане (који су тако излечени настављали да и даље убијају Србе, Јевреје и Роме), да се ниједан генерал кога је Милан Не­дић ослободио из немачких логора није активирао у антифашисти­ч­кој борби, да су готово сви значајнији припадници интелектуалне и нау­чне елите потписали ‘Апел’, да је око 1.000 студената из угледних гра­ђанских породица отишло добровољно на студије у нацистичке земље, да је око 25.000 Београђана отишло добровољно на рад у Не­ма­чку, итд. – свима њима данас се одаје признање зато што су се ‘одуп­рли комунистичкој куги’!

Четврто, Београд је у ратној стратегији од стране Савезника тре­ти­ран исто као и сви такви градови и стратешки војни објекти на ју­го­и­с­току Европе.“

У овом набрајању нарочито је важна трећа ставка, у којој се као један од разлога савезничких бомбардовања Београда наводи што у ње­му није било комунистичког покрета отпора, нити, због рас­по­ло­же­ња грађанства, услова за његово постојање. Тако, ма колико се тру­дили да оспоре политички карактер разарања главног града, и уопште срп­ских градова – државни историчари нехотице ипак потврде по­с­то­јање политичке позадине.

Да, у Београду није било комунистичке илегале, барем не у зна­чајном броју, због чега је Гестапо имао само “ДМ одсек“. Неизбројане хи­љаде Дражиних присталица Немци су мучили у Главњачи, Рат­ни­ч­ком дому и бројним другим затворима, пре него што су их стрељали на Бањици и у Јајинцима. Ово доказју и документа Гестапоа, пох­ра­ње­на у Архиву Града Београда, али историчаре типа др Ђорђа Стан­ко­ви­ћа то просто не занима. Они и даље понављају да је Дражина ор­га­ни­зација заправо сарађивала са Немцима.

Подаци које је Станковић изнео под ставком три су, наравно, или пре­терани, или нетачни. Примера ради, колико генерала је Милан Не­дић ослободио из ратног заробљеништва, то потписнику ових ре­дова није познато, али њих двојица, Миодраг Дамјановић и Живорад Бо­­жић, искористили су прву прилику да се ставе под команду ђе­не­рала Драже. Да стају под команду бравара, абаџија, каменорезаца, “ве­чи­тих“ студената, или евентуално неких својих негдашњих под­о­фи­ци­ра, сада у комунистичким редовима – то генералима није било ни на крај памети. У редове оружаних формација КПЈ ступали су само не­ки ге­нерали “Независне Државе Хрватске“.

Мада му реаговања Југословенске владе и дипломатије нису по­з­на­та, или их макар не наводи, Станковић тврди да су она била млака и неа­декватна, као и да су ућуткана адекватним одговором Западних са­ве­зника о гађању војних циљева. А онда се обрушава на Слободана Јовановића:

“О влади у Лондону да и не говоримо – осим протоколарне посете ге­нерала Душана Симовића приликом доласка у Лондон 1941. године, Вин­стон Черчил није до краја рата више желео да види било кога чла­на те владе. И у томе је, дабоме, величина Слободана Јовановића, да­на­шњег ‘српског генија’ који се цинично смеши са новчанице од 5.000 ди­нара, а јадни Никола Тесла једва да је заслужио новчаницу од 100 ди­нара! Е то се у науци зове цивилизацијска срамота, права слика ‘ре­ви­зионистичких историчара’ и владајућег естаблишмента!“

Све у свему, ставове званичне историје у Србији о са­ве­з­ни­чким бом­бардовањима 1944. године, као и о Другом све­т­ском рату у це­ли­ни, просто је мизерно уопште и цитирати. Међутим, они су такви как­ви су и морамо их примити к знању.

У књизи “Крвави Васкрс – савезничка бомбардовања српских градова“, која је управо изашла из штампе, ово питање покушао сам да осветлим са што више страна. На ограниченом простору овог чланка издвајам део о изузимању српских градова из стратегије Западних савезника усвојене још на почетку рата: да се на територијама окупираних земаља бомбардују само војни об­јекти и индустријска постројења која могу послужити у војне свр­хе. Бомбардовања насељених места била су дозвољена само на територији Трећег Рајха и његових савезника.

Зашто су, дакле, Срби постали изузетак?

У последњој фази Другог светског рата Западни савезници су отворено стали на страну југословенских ко­­муниста. Ратни циљ комуниста био је освајање власти, што је по­д­ра­зумевало борбу против Југословенске војске (четника), освајање Ср­­бије и специјално Београда, као главног града. Тако се не­при­ја­те­љ­­ство комуниста против српског народа пренело и на За­падне са­­вез­нике. Наравно, југословенски комунисти нису били то­лико мо­­ћ­ни, већ су искоришћени као алиби у западној ратној стра­тегији, која је подразумевала што је могуће веће преношење ратних на­пора, односно људских и материјалних жртава, на Совјетски Савез.

Планска употреба западне авијације у корист југословенских ко­му­ниста уговорена је на конференцији Черчила, Рузвелта и Ста­љина у Техерану. Предвиђено је да се о детаљима бо­м­ба­­рдо­ва­ња ка­с­није договоре Черчил, британски официр за везу код партизана ге­нерал Фицрој Ма­к­лејн и Ј. Б. Ти­то. Договор се састојао у томе да ко­­мунистички Врховни штаб јавља Западним са­ве­з­ницима шта тре­ба бомбардовати и они су то и чинили.

“Јавите нам која мјеста треба бомбардовати“, писао је Ј. Б. Ти­то својим командантима, пошто му је Маклејн пренео Чер­чи­лову по­руку. Бомбардовање Подгорице и других већих места у Цр­ној Го­ри тражио је локални командант Пеко Дапчевић. После на­лета са­везничких авиона он је известио да су “у Подгорици бом­бар­до­ва­ни углавном војнички објекти“, као и да је “морални ефекат бом­бар­­довања добар“. У ствари, било је убијено преко 2.000 цивила, уз незнатне немачке губитке.

Из Србије бомбардовања је најупорније тра­жио Коча Поповић.

Међутим, када су словеначки комунисти тражили бомбардо­ва­ње Љубљане, Едвард Кардељ им је из Врховног штаба, са Виса, од­­го­во­рио:

“Не разумем које вас потребе терају на то и у чију корист би било то бомбардовање. Нема сумње да би у Љубљани било на хи­ља­де наших мртвих људи, а непријатељ би претрпео готово ни­ка­кве губитке. У томе имамо искуство из целе Југославије. Им­а­ј­те на уму да савезнички авиони бомбардују на посебан начин, та­ко да по­к­ри­вају целе површине. Можете лако замислити како би то из­г­ледало у Љубљани. Била је то крајња лакомисленост и не­од­го­во­р­но­ст пред својим народом немати у виду све те мо­ме­нте. То ва­жи не само за Љубљану, већ и за друге тачке.“

Наравно, ово није било “искуство из целе Југославије“, јер су по­ред словеначких од тепих бомбародовања били изузети и хр­ва­т­ски гра­дови. По захтевима Ј. Б. Тита и његовог Врховног штаба, а у до­говору са Британцима, бомбе су “на посебан начин“ бацане само на српске градове.

Крајем 1944. године, када на истоку земље није било Немаца, по­ново се поставило питање бомбардовања Загреба. Више се није мо­гла прикрити чињеница да се главне немачке снаге налазе у хр­ва­тс­кој престоници и другим већим хрватским градовима, где су по­­штеђене дејства савезничке авијације. Комунисти су, ме­ђу­тим, заб­рањивали не само бомбардовање хрватских градских центара, већ и њихових околина, док о ваздушним нападима на ус­та­ш­ке и домобранске јединице није било говора.

На ово су савезничке ми­сије уложиле приговор Главном шта­­бу Хр­ватске, који се обратио Вр­ховном штабу. Ј. Б. Тито је од­­го­во­рио 26. децембра, следећом на­редбом:

“Неколико наших градова без неке нарочите војничке ко­ри­с­ти уп­ро­пашћени су од стране савезничке авијације. Забрањујемо бом­ба­­р­довање непосредне близине Загреба. Споразумите се са њима (сав­езничким мисијама – прим. аут) да бомбардују комуни­кације ка­да се крећу непријатељске јединице, па и мања мјеста где су по ва­ш­­им поузданим информацијама јаче непријатељске ко­н­це­н­т­ра­ције.“

Позивајући се на ово наређење, Главни штаб Хрватске 28. де­це­мбра пише 4. ударном корпусу да се забрањује “бомбардо­вање гра­дова“, као и да се од савезничких мисија “тражи бомбар­до­вање ко­муникација и мањих места, под условом да се распола­же поузда­ним по­дацима о концентрацији непријатељских снага“.

Одговорност комуниста за бомбардовања, која је после рата скри­­­вана, у оно доба била је опште позната, захваљујући вестима Ра­­­дио Лондона. Тако, позивајући се на савезничку Команду Сре­до­зем­­ља, радио Лондон је 9. априла 1944. године јавио да је нај­но­вије бо­м­бардовање Никшића, Бањалуке, Ниша и других градова “пре­дузето од стране савезника на захтев маршала Тита, и да је намера ов­их бомбардовања да разбију места отпора на која партизани на­и­­лазе“.

Због овога је југословенски амбасадор у Лондону, Бо­жидар Јев­тић, 18. априла упутио Британцима следећи протест:

“Ју­гос­ло­ве­нска влада ду­боко је забринута кад су таква бо­м­ба­р­до­ва­ња пре­д­стављена као ин­тервенција у корист једне, а против друге стра­­не, што оставља утисак на народ Југославије да велики са­ве­зници, не само што се интересују унутрашњим и локалним ства­ри­ма и размирицама, већ активно узимају учешћа да помогну један по­­­ли­тички покрет, који је југословенском народу у целини туђ и не­­­га­тиван…

Са тачке народног гледишта, бомбардовање југословенских гра­дова од стране савезничких ваздушних снага биће крајње омрзнуто од Југословена, и психолошке и политичке последице могу пре­ва­зи­ћи све војничке предности постигнуте таквом акцијом.“ Јевтић је затим тражио да се “направи једна ревизија политике бом­бардовања југословенских градова“, као и да се убудуће бом­бар­до­вања не представљају као “политичка мера, већ једино као вој­ни­ч­ка потреба!“

Мада су бом­ба­р­довања тражили многи комунистички фун­к­ци­о­не­ри и команданти, британски мајор Џон Хеникер Меј­џор, “као и дру­ги из­во­ри“, казују да ни једно бомбардовање није пре­дузето без “јасне“ доз­воле Ј. Б. Тита.

“Слобода“, Чикаго, 25. април 2011.