Драгана Ђурковић Тошић из Чачка је добила ПРВУ награду за песму СЕЉАКОВА ЗАКЛЕТВА на Фестивалу књижевног стваралаштва „СЕЛО У ПРИЧАМА И ПЕСМАМА ЗА 2016.“ у Смедеревској Паланци. Награда јој је уручена у петак 3. фебруара 2017. године на завршној свечаности Фестивала.

СЕЉАКОВА ЗАКЛЕТВА

Ове моје руке саткане од српске песме
су грчевито привијале пшеницу уз скуте
зрно миловале тепале му
љубиле његове ивице дрхтаве
у земљу га полагале
надале да зеницу умију
поља родна благородна
и жетвом испуне амбаре
да млинови сасуде брашном напуне
за просфоре славско жито
колач свецу ког славим
и праг да ми
кад први пут у кућу уђе пољуби
она што чувам јој наслеђене дукате
моје мајке
и умеси ситом просејано
семе пшенице у наслеђе скрито.

Моја косовска земља
црница родница
од паперја изаткана хаљина
пресвучена срмом
златом опточена
на којој спава сва моја летина
и дедина качица направљена дугама
од дуда посеченог оне године
кад ми се родио Јован
и запечаћена воском закопана
за сватове и онај дан
кад барјак дигнем и пушку
па кренем са сватовима
па сабирам пут
и јабуку обарам пред капијом оне
што треба да јој кључеве предам
од амбара
и наших кућних врата…

Моја земља орана
неорана блатњава
моја наслеђена тапија
капија
моја међа што раздваја
човека од вука и вука од изрода.
Моја псовка моја погача
моја кишна кабаница
што натапа бразде оране
и семе за нова нараштаја…

Широка поља кукуруза
сва су стала у зенице ми
са мном на починак одлазе
и у свитање умивена узрастају
до клипа до свиле
до зрелог зрна набрекла
стапају се у песму ласте и ветра
звоне к’о звона са брега
миришу на тамјан
срцу пале радост и наду
за блатњаву бразду
летњу кишу михољско лето
и молитву.

За кишу што к’о мед капље
са младог лишћа трешње и ораха
што кори букве језгро нарасте
да брдо изнад Звечана пева
наша је шева у наше горе зашла
а то што гракће са обронка
изнад ваших димњака
то је ехо ваше песме.

И моје небо плаво
прозирно светло
небо на коме су све моје цркве
и тапије
печати цара Душана и Угљеше
царице Јелене и Симониде
све моје српске очи дубоке
на фрескама
Грачанице Богородице Љевишке
Високих Дечана и моје свете Петке…

Песмо што разлежеш се
на све четири стране света
ко труба са неба у последње дане
почело је бројање
и печат анђела на челу
имају само прогнани
што знају речи молитве.

Косово мој небески граде
данас у тебе улазе све светске уходе
певају песме палих анђела
ругају се крсту православној цркви
Путиру уз који се сједињујемо са Христом
разапињу азбуку
књиге ћирилицом написане
моје иконе
и све нас што не дамо
нашу земљу изаткану на Покрову Богородице.

И моја заклетво… тестаменту
оверен печатом Бога
сва моја поља
поломљена стабла багремова
прва браздо узорана
шајкачо
марамо на ђерђиву везена
легло орлова и ласти
потписујем крстом
и заклетвом на Јеванђељу
остављам те целу
и браву и кључ деци…

Ово је моје
ово ми је Отац оставио… дао
и зато не дам свог Неба
ни крста свог Христа…

Све може све сем то
да се Косово клином и чекићем
ко камен цепа… не дам… не може
јер како да дишем и жњем класје
како да брашном напуним сасуде
и дукатима моје мајке
оној што треба
кључеве од амбара
и наших надгробних споменика да предам
у очи да погледам
ако се Косовом не чују српске песме.

ДРАГАНА ЂУРКОВИЋ ТОШИЋ

—————–

3.2.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић