Није проблем у народу, него је невоља у политичкој и интелектуалној елити, деценијама ухљебљеној на државним јаслама

„Србија не силази са старе клацкалице Истока и Запада. У међународној политици, Србија самовољно тумара од јавног опредељења за немачког министра финансија Волфганга Шојблеа до традиционално спонзорских акција руског министра одбране Сергеја Шојгуа“, сматрају аналитичари, преноси „Ал Џазира“.

Такав однос најбоље илуструје конфузију или контузију српског врха, чију је политику немогуће пратити без седатива. Свођење на праву меру јесте оно што недостаје српским власницима власти.

Садашња политика заснована на производњи страха уместо наде и представљању премијера као Робина Худа, који ће спасити народ од предстојеће катастрофе, одувек подразумева и производњу дежурног непријатеља.

На редовно ванредним конференцијама за штампу, збуњујућа образложења додатно потпирују спекулације да се историјска решења не траже у интересу државе, већ у служби похараног народа.

Заштитник грађана Саша Јанковић, дежурни сведок Вучићеве нечисте савести, упозорава да је „Вучићев речник знак тоталитарности, која представља распиривање мржње и нетрпељивости. Србија зна ко је у прошлости мењао ставове за 180 степени, пребројавао грађане по етничкој основи у сразмери 1:100, добио стан од државе док је бомбардована, био министар информисања кад су власници новина убијани и ко данас преузима надлежности свих државних органа и институција.“

По систему „Држава, то сам ја“. Ако је и од Вучића, Шешељевог кума и ученика, превише је.

Али, он зависи пре свега и највише од подршке Ангеле Меркел, односно Волфганга Шојблеа, немачког министра финансија, чија каса треба премијеру Вучићу у следећим изборима референдумског карактера да донесе мир за још један мандат бриселског гласа.

Међутим, Николић и Вучић знају да у измењеним околностима будући нови или стари немачки канцелар, ко год то био, неће имати немачку подршку ни европску сагласност да и даље буде и европски канцелар.

Зато се, попут сунцокрета, окрећу Кремљу. Путин стеже ли стеже, Лавров обећава брда и долине, али Србија званично остаје на путу ЕУ упркос традиционално братској реторици о мекој словенској души, истој судбини и заједничкој традицији.

У ствари, Срби су опредељени за ЕУ – да раде и зараде, купују технику, знање и културу. Многи би хтели да се врате, али им власти не дозвољавају због прозападних навика и вредности.

Није, дакле, проблем у народу. Невоља је у политичкој и интелектуалној елити, деценијама ухлебљеној на државним јаслама. Шта ће њима конкуренција и владавина права кад они имају право да владају, кокетирајући од Истока до Запада? И ко се сада коме руга у Србији Шојблеових пара и Шојгуовог наоружања? Котао лонцу што је чађав?

ВЕСТИ

——————-

17.12.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић