Миљан Радоњић, архитект

Ето, волим…

Волим ја српску архитектуру, шта ћу, део је моје културе… Још ми је и позив. Али, она није за мене идеал да би била непроменљива, да би била архетип или барем парадигма. Српска архитектура је пре много векова изгубила способности и вредности архетипа. И таква каква је, опет је део ове наше културе и за многе је, још увек, недостижна. Она је материјални оквир српске културе. Да ли је све оно нематеријално исто као и материјални оквир или је боље од њега, то нека други утврђују. Ја сам склон претпоставци да је читава наша култура у последњих 100 година иста као и њен материјални оквир – растрзана, дисконтинуална, недоречена, често копирантска без основа, лака, фриволна, аморфна, идеологизирана, без идентитета, шаблонска, упрошћена,препуна комплекса ,у већој мери комплекса ниже вредности и у мањем обиму месијанског комплекса.

Све у свему, архитектура је већ сувише дуго искључена из друштва,анатемисана, ако није популистичка или сензационалистичка. Окарактерисана као елитистичка од стране владајуће идеологије, а у друштву лажне хоризонталности и једнакости етикетирани елитизам је идеално средство да архитектура буде понижена и уништена. Уништење архитектуре је обавезни корак у промени и деградацији националне културе и промени свести грађана. Да не буде забуне, то је идеолошки концепт од 1945.

Друштво нема став о архитектури ни као о вештини а камоли као о врхунској уметности и материјалном оквиру целокупне културе. Нема ни потребни минимум знања о архитектури. Елементарно архитектонско образовање није део система основног ни средњег образовања. У школама се ни кроз ликовно образовање не уче основе архитектуре. Последица тога је потпуна национална неписменост када је у питању архитектура. Људи више не знају шта виде када пролазе улицом и једино још реагују на архитектуру на подсвесном нивоу а то значи, готово увек, неартикулисано и неадекватно. А неписменом се свашта може подметнути као вредност, нарочито у друштву у коме се ауторитет мери искључиво положајем на друштвеној лествици, радном запремином аутомобилског мотора који ауторитет вози (више место на лествици имају ауторитети који имају и шофера, а о личном обезбеђењу да и не говорим), кумовима, буразерима и бројем различитих кравата (у неким класификацијама у обзир се узима и количина диплома и доктората стечених у рекордном временском року иако сви добро знамо да су дипломе ,саме по себи ,другоразредна ствар јер је основна вредност природна памет која се испољава искључиво кроз лукавство, притворност и обману).<

У друштву, које не води рачуна о образовању, култура (па и архитектура) се неминовно растаче, губи адхезионо својство које повезује људе. С друге стране, људи без везива које се зове култура су само маса дезорјентисаних појединаца којима се лако манипулише и из којих се исисава сва стваралачка и животна енергија,сурово и без милости. То је зомбирано друштво биолошки живих мртваца у коме је и сам живот окарактерисан као болест. То је друштво „компетентне и јефтине радне снаге“. О људскости више нема речи…

Много тога у нашој архитектури нам данас није по вољи јер се и не може звати архитектуром и наше речи критике и вапаји очајника остају неуслишени јер народ нема појма о чему ми говоримо. Нема ко да нас чује а самим тим ни ко да разуме шта говоримо. Самим тим је отворено широко и чисто поље за манипулацију архитектуром и читавом националном културом кроз „мантре“ демократије, тржишне економије, политичког естаблишмента. Једностраност профита и политике доводи до тога да је све остало небитно а када је небитно онда је и непотребно. На њихову жалост, не мере се све вредности овог света књиговодственим јединицама количине.

Једностраност и упрошћавање изазива опадање и зато је наше друштво веома слабо јер му је и култура једнострана, упрошћена и под диктатом, веома слабашна и измучена. О „мноштву цветова“ овде одавно нема речи. Нема постављања идеја па самим тим ни дискусије а камоли нових, квалитетних резултата који проистичу из дијалога. Дијалог је, на мала врата, постао забрањена категорија. Као врхунско достигнуће, замене теза, којим се управља овим друштвом већ 70 година, је хвалоспев „ауторитетима“. Камо лепе среће да се хвале идеје тих „ауторитета“… али оно што не постоји се и не може хвалити па се све задржава на нивоу самог ауторитета. Зато и све наше „ауторитете“ краси ванвремена лепота иако је непобитна чињеница да су и они људи и да су самим тим врло пролазни па и њихова лепота никако не може бити универзална категорија.

Насупрот томе, лепота сваког стваралаштва, па и архитектуре, је универзална и вечна јер је континуална. Људи пролазе, дела остају, на њих се ослањају нова дела и то је управо култура. И све се једно на друго наставља у разним облицима и интерпретацијама. Мноштво цветова цвета стално ако постоји жеља за цветањем. Манипулација људима у овом друштву је жељу за цветањем сврстала у непожељно понашање па су вероватно зато стотине хиљада људи у највећој снази напустили ову земљу у последњих 25 година и постали смо царство осредњости.

Некоме може све ово да изгледа као затворен круг, као вир који све увлачи у себе и вуче на дно у коме је само муљ и продукти труљења.

Пошто све ово пишем, изгледа да не спадам у ту групу људи. Врло је вероватно да због тога спадам у групу „будала“ који, по важећој друштвеној норми, морају бити, барем, исмејани. Уништење њихових живота, како професионалних, тако и личних, није забрањено него се, напротив, поздравља и подстиче јер омогућава успон безскрупулозног појединца на друштвеној лествици осредњих. Али, то је у опису њиховог посла па нека се тиме баве…

Ја бих желео о нечем другом да говорим. Како архитектуру довести у равнотежни положај и поставити је на место које јој припада, по природи ствари, већ 10.000 година.

Иако нам архитектура данас баш и није нека, далеко од тога да пристојан број архитеката не зна шта је архитектура. Зна и само је потребно то да каже и пренесе другим људима. Потребно је направити карику која недостаје у ланцу који се зове српска култура. Потребан је велики лични и групни ангажман архитеката да идеје, значења и вредности стигну до људи и постану део свакодневног живота. Постоје два начина – институционални и ванинституционални. Оно што искључиво спречава појединца да делује је страх јер је уцена, такође, једно од основних средстава на којима ово друштво функционише.

Како год, институције знања и образовања у области архитектуре у овом друштву постоје. То су Архитектонски факултет Универзитета у Београду и сви остали Архитектонски факултети у земљи, какви год да су. Ту је и САНУ која обједињује сав стваралачки потенцијал ове нације и културе под један кров. Потребно је да факултети у сарадњи са САНУ направе програм основног и средњешколског архитектонског образовања (у склопу ликовног образовања) и да свој предлог дају на увид јавности и министарству образовања да би се у Скупштини све то увело у законске оквире. Паралелно – обнова занатског образовања и самим тим успостављање система поштовања рада.Такође, занатство је одлично за самозапошљавање и занатство је фундамент средње класе као јединог дела друштва које увек жели више и боље и самим тим културу доводи до нових,виших резултата.. Богате и сиромашне, нажалост, покреће иста мисао „Само да горе не буде“ и они нису супротстављене класе, већ се одлично разумеју и помажу а из дна душе мрзе средњу класу која је увек једини носилац знања и вештине па самим тим и културног раста нације.

Поред Факултета и САНУ и сва удружења архитеката треба да буду укључена а и сви заинтересовани појединци. Шта и како треба увести у систем образовања није једноставна тема али се може урадити, као и све ако има воље. Потребно је да струка врши правилан и сталан притисак на власт да би архитектура добила своје место у друштву и први и најважнији корак у том процесу је образовање. Када деца науче шта виде на улицама моћи ће,кад одрасту, да оцене сврсисходност и вредност свега што се у овом друштву потура као архитектура.

Други, паралелни правац деловања је инсистирање на јавној расправи о сваком пројекту и укључивање што већег броја заинтересованих у процес доношења одлука али и у сам процес пројектовања.То се неким савременим језиком зове институције грађанског друштва (које многи задојени тренутно популарном идеологијом неолиберализма називају цивилним друштвом. За љубитеље неолиберализма морали би ипак много боље да знају енглески језик). Укључивањем грађана у процес пројектовања не би више био неки фиктивни профит у некој далекој будућности једини критеријум за обликовање градских простора.

Без обзира да ли се архитектура уводи у систем образовања или не људе и данас интересује архитектура јер она даје на увид сва људска достигнућа у времену. Иако се о њој мало зна, она има велику привлачну моћ и то треба искористити. Она је увек интересантна и интригантна. Људи једноставно воле архитектуру иако баш и не умеју да објасне зашто. Људи воле да се осећају пријатно када ходају улицом и то увек изражавају на овај или онај начин. Одатле је потребно поћи. Потребно је да људи од знања и воље одржавају што више предавања о архитектури на разне теме али крајње једноставним језиком да приближе људима основне појмове архитектонске вештине и уметности. Предавања могу да организују и факултети и удружења архитеката и појединци.

Момир Коруновић, архитект. Пошта, срушена у бомбардовању 1941.

Суштина није Београд, јер је Србија ипак мало више од Београда. Координисано деловање није потребно, важно је да мисао стигне до што већег броја људи. Кључно је да публика буде што различитијег и узраста и образовања. Кључ обнове архитектуре у овом народу лежи у сваком случају у школама и оне морају бити тежишна тачка деловања. У свему овоме је потребно из деловања избацити идеологије јер су оне ипак другоразредне у односу на архитектуру. Идеологије су увек везане за краткорочне интересе мале групе људи која преко идеологије манипулише друштвом па самим тим и културом. Ту долазимо до тежег дела јер је велики број архитеката опчињен разним идеологијама и новокомпонованим „измима“ и својим радом не служи ни архитектури, ни култури него само помажу идеологију која осим себичног интереса мале групе људи у себи ништа више не садржи. Но, ништа страшно, нека и они говоре кроз призму идеологије о архитектури. И то је боље него да не говоре о архитектури у опште. Увек ће бити и оних који не дају 5 пара за идеологије и тада долазимо до дијалога. Додуше, увек постоји могућност да идеологизирани архитекти оне друге назову фашистима (то је прави модни хит већ 20 и више година) и почну да продају своју идеологију уместо да говоре о архитектури. Али, кога архитектура занима тај ће разлику одмах схватити.

Култура нам је у лошем стању и архитектура није изузетак па је деловање нужност. Проблем се не решава средствима која су до проблема довела нити страним консултантима који се од домаћих разликују у две ствари – стоструко већим хонорарима и никаквим интересом за особености наше културе (нажалост, ова особина краси и многе наше назови интелектуалце). Они и немају интерес да помогну већ само да зараде. То није добар посао јер у добром послу су обе стране задовољне. Можда наше задовољство треба да буде у томе да нас ти много паметни свему уче као циркуске фоке?

Можда, мада нисам сигуран… јер наша култура има довољно снажне и виталне корене и дала је кроз време довољно плодова тако да јој тутори нису потребни. А нарочито не другоразредни тутори који су за архитектуру чули први пут пре 50 година. Култура која има континуалних 170 година изучавања архитектуре на факултету нема потребе да је било ко учи архитектури. Струка мора да се подигне из блата и да се ослободи страха јер спорадична квалитетна архитектонска дела ништа не значе. Она су невидљива у бескрајном низу прозаичних грађевина, које се пројектују за још тривијалније хонораре, које, дивље и без икаквог реда, запоседају улице наших градова задовољавајући, али, краткотрајно, неутољиву похлепу полуписмених али врло „ауторитативних“ инвеститора које је непристојно питати за први милион.<

Архитектура, као и сама култура, значи меру, поредак и склад. Ако тога нема друштво престаје да постоји и постаје статистички узорак, потрошачка маса, бирачко тело и „ мноштво непоновљивих индивидуа“ али зато врло униформисаних и без људских атрибута.

Избор је својство слободе.
Има ли неког расположеног да бира?

Миљан Радоњић, архитект

(Извор: ФБ профил аутора-белешка)

————–

8.12.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић