Време: Распад СФР Југославије и ратови 1990-их
Област: Источна Славонија

Вуковар 1991

Убиство Срба у Вуковару 1991. године je организовано од стране милитантне странке ХДЗ, којом су руководили локални моћници: Томислав Мерчеп и Благо Задро. У томе су им помагале страначке колеге: Јуре Марушић, Мирко Николашевић, Мартин Сабљић, Анте Врањковић и др.

Циљ деловања вуковарског одбора милитантне странке ХДЗ био је рат и етничко чишћење Срба из Вуковара, по налогу централе ХДЗ-а из Загреба. Ова убијања Срба су трајала од 1. маја па све до 18. новембра 1991. године, када су завршене борбе, а Вуковар ослобођен.

Након ратних дејстава у Вуковару војна полиција ЈНА је ухапсила злочинце који су спроведени у Сремску Митровицу, а потом у Београд, где је Војно Тужилаштво СФРЈ од фебруара до августа 1992. године процесуирало ратне злочинце из Вуковара. Донете су и пресуде, које никада нису извршене, јер је Милан Панић, тадашњи премијер СР Југославије повео акцију размене, која је обављена 14. августа 1992. у Неметину, крај Осијека. Па су тако злочинци пуштени на слободу, а у Хрватској су дочекани као хероји.

ПРЕТХОДНИЦА

СФР Југославија је била федеративна држава састављена од 6 република(СР Словенија, СР Хрватска, СР Босна и Херцеговина, СР Црна Гора, СР Србија и СР Македонија). И Југославија и ЈНА су биле по својој дефиницији замишљене на братству и јединству свих народа и народности који су живели у СФРЈ . Друштвено-економско уређење СФРЈ је био социјализам. Устав Југославије од 1974. године донео је децентрализацију СФРЈ , која је касније омогућила сепаратистичким снагама у Словенији и Хрватској, а касније и у Босни и Херцеговини, да започну разбијање Југославије, праћено крвавим ратовима и прогонима. У свим Уставима Југославије, Југословенска Народна Армија је била дефинисана као једина оружана сила на територији СФРЈ , а самим тиме и једини међународно признати војни субјекат. Крајем 1989. године, Скупштина СФРЈ доноси амандмане на Устав, па тако се једнопартијски систем замењује вишепартијски систем. Што је значило да поред једине до тада партије СКЈ, сада могу да се оснивају и друге странке.

Крајем јануара 1990. године долази до распада Савеза Комуниста Југославије, на чувеном 14. конгресу СКЈ у Београду, када је дошло до оштрих вербалних сукоба словеначких и делегата из СР Србије, око виђења будућности заједничке државе СФРЈ. Словеначка делегација напушта заседање, одмах затим и делегација СР Хрватске, чиме је рад конгреса доведен з питање. Након њих и делегације СР Босне и Херцеговине и СР Македоније напуштају рад конгреса. Тако је после 45 година прекинута владавина комуниста у СФРЈ.

Ситуација у СР Хрватској

Након одржаних вишестраначких избора у СР Хрватској 22. априла 1990. године у Хрватској је победила странка ХДЗ која је у свом политичком програму јасно истицала жељу за независности тј. одвајање СР Хрватске од СФРЈ. У целој СР Хрватској владала је велика еуфорија због победе ХДЗ на изборима, а након тога све чешће су се могле јавно видети слике усташких злочинаца (Анте Павелића, Алојзије Степинац, Вјекослав Лубурић …), усташки поздрави и чути усташке песме. Србима у СР Хрватској је то будило аветна сећања на прогоне и геноцид из времена НДХ.

Већ у пролеће странка ХДЗ и Фрањо Туђман су преузели контролу над полицијом, медијима, Тужилаштвом и државном управом. Српски кадрови из полиције су очишћени у пролеће 1990. одмах по преузимању власти, тако што су нереди на Максимиру (загребачком стадиону), између фудбалских навијача НК Динамо и ФК Црвене звезде злоупотребљени и искориштени у пропагандне сврхе са антисрпским предзнаком. Тако је кренуо медијски рат против свега што је српско и југославенско. Власт СР Хрватске у Загребу, је током лета донела одлуку да формира себи и оружане снаге. Октобра и новембра 1990. године у СР Хрватску илегално увезена велика количина наоружања за потребе резервног састава полиције, чланова ХДЗ и ХОС. Ту акцију су водили Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у тадашњој влади Хрватске. Контраобвештајна служба ЈНА је снимила филм о овом подухвату на војном полигону ЈНА у Гакову октобра 1990. године, а 27. јануара 1991. то и објавио на ТВ Београд. Дана 22. децембра 1990. у Сабору је свечано проглашен „Божићни Устав„, којим су Срби изгубили деценијску конститутивност, а Хрватска избацила назив „социјалистичка“ из свог назива.

Од маја 1990. године ситуација у СР Хрватској се из дана у дан погоршавала и Срби су били страховито уплашени за своју личну сигурност и своје имовине. Редовно су се могли видети и усташки графити, пароле, плакати, а велики број Срба је преко телефона добијао претње да морају да се иселе из својих кућа и оду у СР Србију. Добијали су чак и претећа писма у којима је стајао потпис „ХДЗ“. Овакве претње су добијали чак и Хрвати који су били у брачној заједници са Србима… Срби у Хрватској су добијали отказе на послу, а чак су им и деца психо-физички малтретирана у школама. У скоро свим насељима где су Хрвати имали апсолутну или релативну већину постојали су одређени чланови странке ХДЗ који су имали задатак да пазе на кретање својих комшија Срба (шпијунажа).

Током пролећа 1991. дешавају се појединачни, али организовани напади на насеља у којима живе Срби или нехрвати: Пакрац, Плитвице, Задар, Борово Село. 25. јуна 1991. Сабор СР Хрватске проглашава независност, док Влада СФРЈ дан касније ту одлуку проглашава неважећом. 7. јула 1991. је склопљен договор на Брионима између представника Словеније, Хрватске и остатка Југославије, уз посредовање Европске заједница, где су Словенија и Хрватска пристале да замрзну своје одлуке о независности три месеца.

Ситуација у Вуковару

Вуковар је градић на самом истоку Хрватске, на граници Срема и Славоније, односно Србије и Хрватске. Лежи покрај реке Дунав.

Живот у граду на Вуки је до пролећа 1990. године био сасвим нормалан. Људи су живели обичан живот карактеристичан за оно време социјалистичке лагоде. Било је неколико фабрика комбинат Борово у Борову Насељу, Вупик и Вутекс у Вуковару, а Итекс у Илоку… Те фирме су за ондашњих 80.000 људи обезбеђивали егзистенцију. Мада је било доста становника који су радили у пољопривредном сектору и живели добро са пар јутара обрадиве земље.

Што се националне структуре тиче у Вуковару, а са тиме се стално шпекулише када се почну дискусије на тему Вуковара и рата 1991. године, Вуковар није ни као град, ни као општина није био већински хрватски, јер да јесте ХДЗ на локалним изборима 22. априла 1990. године би добио већину, а самим тиме власт. Ситуација је таква да је ХДЗ добио 26% гласова, а Савез Комуниста Хрватске, Ивице Рачана, 65% гласова. Док СДС (др Јована Рашковића) који је тада заправо био у формирању и није учествовао на тим изборима априла 1990. Вуковар је град који је грађен на идеалима социјализма и братства и јединства, тим пре и што је Други конгрес Комунистичке Партије Југославије одржан 1920. године управо у граду на Вуки.

Већину Хрвата до 1990. није желела да се учлани у Савез Комуниста Југославије, јер ни СКЈ, нити државу СФРЈ нису осећали као своју. Када се обележава државни празник 1. мај (Празник рада), Срби у СР Хрватској су носили југословенске заставе и качили их на кућама, код Хрвата је то ретко било, углавном су качили заставе СР Хрватске. Када је дошао МАСПОК и Савка Дапчевић-Кучар, Мирко Трипало и др. већина је показала своју љубав према „домовини“. А неки су били бас екстремни у томе, међу њима и Томислав Мерчеп.

Доласком пролећа 1990. како сам Михајло Кнежевић (официр КОС ЈНА) у свом ратном дневнику пише „цела Хрватска бива захваћена националном еуфоријом неслућених размера“… па тако и у Вуковару бива. Одједном се Хрватима политика и политичке странке нису гадиле, напротив. Чланство у ХДЗ постаје обавеза и помода. Економска криза је већ узела озбиљан замах, па су плате су већ биле сведене на минималац и неке бонове за храну. Тако су приче хрватских шовиниста добиле снагу квасца.

Крајем јануара 1991. на ТВ Београд се приказује филм о илегалном увозу оружја, где су главни јунаци били Мартин Шпегељ и Јосип Бољковац, министри у влади СР Хрватске. У марту 1991. у близини Ђакова, хрватског места, открило веће складиште оружија, за потребе ХДЗ и МУП Хрватске. Тада се и Савез Комуниста Хрватске у Вуковару дефинитивно распао, па ХДЗ силом преузима власт. Логично је било да се иде поновне на локалне изборе,  али то ХДЗ није хтео. Разлог је тај што су знали да немају већину, да ће изгубити и да нема онда ниста од рата. Већина Срба у Вуковару 1990. гласала за Рачана и СКХ. У ванредним изборима да их је било, пошто није СКХ више било, Срби би гласали за СДС.

ХДЗ централа из Загреба даје налог Томиславу Мерчепу, да силом преузима власт и послали су му за почетак 100 људи, са маргине друштва – клошара, којима су дали оружије, нешто мало парица, алкохола и слободу да малтретирају углавном Србе од угледа и имања, а и све остале Србе. Сам СУП Вуковар и војни одсек, су потпали под Мерчепову контролу, а Србе полицајце које су избацили заменили су Хрватима, већином екстремисте и оне без посла, а дали су им уместо пиштоља, калашњикове и ручне бомбе. Крајем марта 1991. године су ХДЗ-овци сменили и Хрвате из општинске управе Вуковара који нису се „борили за њихове циљеве“.

ПОЧЕТАК РАТА

1. маја 1991. у српском селу Бршадин, Хрват и члан ХДЗ, Михајло Мијо Геленчир убија свог комшију Србина Стевана Инића (1928.) из пиштоља. У Борову Селу исти дан хрватски полицајци долазе да скину југословенску заставу са петокраком, а постављају хрватску са шаховницом. Бивају заробљени од локалних мештана.

Заробљени од локалних мештана. Наредни дан око подне 2.маја 1991.долази око 100 хрватских полицајаца у Борово Село, који су имали задатак да пуцају на све живо. Тако су погинули један добровољац из Ваљева и мештанин, а још један тешко рањен. Одбрану Борова Села предводи угледан домаћин Вукашин Шошкоћанин. Дванаест хрватских полицајаца је погинуло, а тридесетак заробљено. У поподневним часовима долази 30 тенкова из Осијека, 12. оклопно-механизована бригада ЈНА, као тампон зона, која је имала улогу „миротворца“. Заробљени хрватски полицајци су пуштени. То је била иницијална каписла која је требала вуковарске Хрвате да окрене против Срба.

Наредних дана ХДЗ преузима Радио Вуковар, који постаје „хрватски“. Минирају се масовно српске куће и локали. У почетку је то било ноћу и то су радили  „мерчеповци“, а после и сами припадници МУП-а Хрватске, што ће рећи да је било организовано од државног хрватског система.
Минирани су ресторани „Крајишник“ 15. априла 1991, „Сарајка“ и „Туфо“ 3. маја, „Брдо“ 6. маја, „Мали рај“ 28. јуна,  „Попај“ 2. јула, „Точак“ 21. јула, „Чокот“ 24. јула, „Шид“ 30. јула. Минирани су киосци београдске „Борбе“. Возачи који су довозили комбијем штампу из СР Србије на ћирилици били су претучени, а возила су им заплењена. Почела су убиства виђенијих Срба на сваком кораку: Младен Мркић, Јован Јаковљевић, Симо Поњевић и др.

Повереник хрватске Владе за Вуковар, Марин Видић звани Били је писао писма свим републичким руководиоцима, чак и опозиционим лидерима у СР Хрватској о томе шта се дешава у Вуковару, да Мерчеп и његови људи праве рат. То руководству у Загребу није забрињавало, напротив. Они су знали да све иде по плану. Мерчеп се извукао из Вуковара и отишао у Загреб 13. септембра 1991. преко „кукурузног пута“ када је рат увелико трајао.

РАТНО СТАЊЕ

Датум почетка рата се узима 29. јул 1991. када су два припадника ЈНА који су из вуковарске касарне, где је био смештен 12. понтоњерски батаљон ЈНА са регрутима на редовном служењу војног рока, дошли у пошту у Борово Насеље, да предају писма. Ту их је напала патрола хрватске полиције. Они су успели да се одбране и некако се вратили у касарну. Наредни дан је и касарна у Вуковару била опкољена. С обзиром да тај терор и малтретирање становника Вуковара није могао вечно да траје, а и касарна ЈНА је била под блокадом. Генералштаб ЈНА у складу са својим уставним овлашћењима реагује, тада још увек важеће државе СФРЈ. Тим пре и што је вуковарска касарна ЈНА била блокирана и није заузета током целог времена рата… Наредних месеци из СР Србије долазе јединице ЈНА које су биле послате да одблокирају касарну, а терористе ухапсе.

У борбама за ослобођење Вуковара учествовале су и српске паравојне јединице, али њихова бројка је годинама мета шпекулација. Процена је да њих није било више од 800. Тактика ЈНА код ослобађања Вуковар је била „крени-стани“ што је толико умртљавало борбени морал. Било је и преживелих Срба у вуковарском обручу који би могли да сведоче о томе шта се тамо дешавало, али многи нису вољни из два разлога. Прво, јер поново се враћају у тај пакао, а други, јер многи се боје, да не би имали какве последице. У вуковарској болници, коју је водила Др Весна Босанац дешавале су се стравичне ствари, чак и вађење органа Србима, који су продавани после широм Европе. Ту су постојали камиони који су превозили српске цивиле на Дунав, затим их на обали убију и тако пошаљу за Србију. Међутим, када траје гранатирање града камиони ка Дунаву не иду, па је то спасило живот неким Србима, ако се налазе у камиону смрти.

КРАЈ РАТА

Завршне борбе за ослобођење Вуковара су почеле почетком новембра месеца 1991. Тада више није било повлачења, већ се преко Лужца пресекла веза између Вуковара и Борова Насеља. Хвати упорно тврде како је у Вуковару извршен геноцид.. зову Вуковар градом хероја и сл. Две ствари су нелогичне..

Први је тај, што, да јесте извршен геноцид у Вуковару ниједан Хрват не бих извукао живу главу. А пар хиљада Хрвата је отишло у Винковце после ослобођења. Не зато што их је неко терао, већ зато што су сами хтели и нису хтели живети у Вуковару са Србима. Приликом заробљавања хрватских паравојника, заробљено их је више од 400. Дешава се да неки људи из Територијалне Одбране Вуковара (српска власт), међу „рањеницима“ из болнице препознају злочинце, препознавају им свеже ране у руку и ногу… Схаватају да се ради о великој подвали. Они самоиницијативно доносе одлуку, да те „рањенике“ побију на Овчари.  Међу њима је био нпр. Синиша Главашевић (пре рата новинар, а за време рата извештавач из Вуковара), за кога се касније сумњало да је послат на Овчару из разлога јер је преко радија Вуковар, отворено прозивао Фрању Туђмана и Владу Хрватске, зашто не помогну „обрану Вуковара“. Што би значило да ако он жив дође у Винковце, да би могао међу Хрватима изазвати буну великих размера, а самом Туђману великих проблема. Из истог разлога су се Туђман и Мерчеп јесени 1991. посвађали, јер је Фрањо Туђман играо тенис, док су Хрвати гинули у Вуковару. Разлог зашто је Туђман имао такве потезе јесте, што су њему слике срушеног Вуковара и 200 побијених на Овчари требали у пропагандно-медијском рату против Срба. Како би он ишао по свету и тако добио подршку за злочиначке акције „Олуја“ и „Бљесак“ 1995, које су се десиле пар година касније.
Град хероја Вуковар не може бити, јер га нису успели војно задржати. Не може бити знак једнакости између Вуковара и Москве и Петровграда (за време Другог св. рата!)

ПОСЛЕДИЦЕ

Вуковар је после ослобођења био разрушен град, буквално је живот стао. Хрвати нису желели да остану у граду, већ су желели да оду у Загреб или Винковце. Тако су аутобусима одвежени до Винковаца. Срби који су избегли почели су се враћати полако у град и обнављати га.

Опште је позната чињеница да се рат могао избећи, само што самостална Хрватска, са оним бројем Срба, према попису из 1991. није одговарала, напротив. Рат је био средство да се Срби отерају из Хрватске, а сва средства су била дозвољена и Хрвати су били спреми да ураде све за тај циљ. Председник Хрватске, Фрањо Туђман о томе говори у мају 1992. на Тргу Бана Јелачића у Загребу.

Да се не заборави и не понови!

Извор: zlocininadsrbima.com

———————

7.11.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић