У време док овај текст настаје, у Србији се одиграва озбиљна психолошко-пропаганда операција, боље рећи хистерија на граници лудила. Не постоји адекватнији израз за дефинисање онога што режимски плаћени кербери приређују готово из часа у час како у електронским, тако и у штампаним медијима. И не зна се где је и код кога црње. Наравно, према прецизном плану и драматуршком заплету, скројеном у субверзивним кухињама западних  сила.

Циљ је – утерати страх у кости српском и осталом грађанству и обмањивати их, и то извртањем угла посматрања, или, прецизније, изокретањем визуре главних српских проблеми и недаћа, чиме  спречити да се надолазећа катастрофа сагледа на прави начин и у истини.

Основна теза која провејава је – да нисмо толико везани за Русију, да смо признали „Косово“ и отписали Републику Српску, били бисмо поштеђени удара Запада. Дакле, лествица дефетизма је подигнута до последњег граничника и сада је потребно само домлатити оно мало разумних и спремних за отпор, стварајући услове да велики Вођа доврши посао растакања Србије и Српства у целини. Наравно, све „борећи се“ према провереној тактици – корак напред, два, три и више корака уназад.

Јер, како другачије припремити погодан терен него напред наведеним методама и објаснити да онај који влада у име свих нас, је л’ те, нема куд, како је, ето, снажно притиснут, а са њим, подразумева се и целокупна држава? Те је, следствено томе, принуђен да за боље (мало) сутра, бира:

– мир уместо рата, стабилност уместо нестабилности, Европску унију а не Русију, просперитет уместо изолације, богатији живот уместо преживљавања, стабилан динар, инвестиције, фискалну консолидацију… дакако, уместо економског и сваковрсног пропадања нације?

Све то се назива – европски пут. Који подразумева да кроз поглавља, преко којих својевољно предајемо суверенитет и независност, усагласимо спољну, безбедносну и одбрамбену политику. А то значи окретање леђа Русији и нормализација односа са „Косовом“. У противном, нема ММФ-а и осталих фондова, бољег живота, већих плата и пензија. А следују нам и блокада, санкције, парализа система… и пета колона, која је увелико већ ухватила залет.

Бриселски фарса од преговора, као највећа издаја Српства, улази у своју последњу фазу. Стављени смо (само за јавност, наравно да је све унапред договорено) пред свршени чин, у виду предаје инфраструктуре „Телекома“, затим капацитета „Трепче“ и свега осталог. Огромне српске имовине и посебно рудних и минералних богатстава на Космету, мерених стотинама и стотинама милијарди долара.

У време док се овај број „Сведока“ штампа а затим и дистрибуира, могуће је да нас задеси пар дворских удара, неколико нових (а измишљених) ултиматума и уцена Запада и слично, како би се наведени мафијашки посао успешно завршио, боље рећи покрио и оправдао пред српском јавношћу.

Шала на страну, премијер и његова свита мора да се брани по сваку цену (али и да му се без престанка диже цена), јер пета колона је ту, иза угла и чека као запета пушка. Она ће, како процењују и откривају разноразни експерти, за режимска и она друга гласила и интернет портале, учествовати у грађанском рату који ће покренути Запад, одувати Вођу и својом кооперативношћу несметано и по убрзаној процедури реализовати постављене задатке.

Значи, основна идеја је, баш тако то крсти „Информер“ (издања од 07. и 08. октобра), изазвати хаос, покренути специјални рат, Вучића маркирати по угледу на Јануковича, бившег председника Украјине, и у својеврсном „блиц кригу“ разнизати „патриотски“ државни апарат,  како би нам без отезања отели Космет и званично нас окренули против Русије.

Манастири и цркве на Косову и Метохији

Да су наведени стручњаци бар мало укључили логику, схватили би колико лупетају. Отимање јужне српске покрајине у неком (и у њиховим главама пројектованом) свеопштем хаосу, у грађанском рату када би се инсталирала новопетоколонашка власт (јер и постојећа школски влада као пета колона), потписује признање „Косова“, не би прошло, смем да се кладим, чак ни усред Америке, у Белој кући, јер би то био директни окидач да, рецимо, ова (Путинова, а не Јељцинова) моћна Русија, непланирано улети у земљу Србију.

Зашто би и посебно на основу чега баш сада, када му време још увек није, ризиковали достигнути ниво ефектног мирног разарања најважније балканске колоније и њено сасвим задовољавајуће пљачкање, које тече скоро па без икаквих проблема?

О чему се заправо ради?

О великој и прљавој игри, коју западне окупационе силе спроводе преко актуелних квислинга. Привођење крају посла који је започет петог октобра. Сетимо се само пролећа 2013. године, када је у Бриселу потписиван такозвани „први споразум“ и упоредимо атмосферу и вишемесечно прегањање тада и сада. Све је скоро па идентично. Потписаће га… неће, хоће, неће… И, наравно, потписаше га. Као и све друго након тога.

И баш зато „енергичан“ и „убедљив“ наступ шефа Канцеларије за КиМ Марка Ђурића, на суботњој конференцији за медије (08.10. о. г.), када је саопштио како Влада Србије неће признати одлуку приштинских власти о отимању „Трепче“ и како ће тражити хитну седницу Савета безбедности УН поводом кршења Резолуције 1244, не само да је закаснело и неадекватно реаговање, већ је најобичнија фарса за српску публику.

Којим ће то средствима или, још прецизније, којом силом након толико упропаштених година и пропуштених шанси, зауставити Шиптаре и поодавно доле инсталиране трупе НАТО-а, док Савет безбедности буде већао (ако се то уопште и догоди), а тамо седе са правом вета управо они који су отцепили Космет и створили наведену терористичку творевину?

Да су хтели, за ове четири године колико су на власти, да примењују наведену резолуцију и да пониште све оно што су „жути“ издали и предали, не би  избијали са Ист Ривера у Њујорку. Не би се упуштали у бриселске преговоре дајући пуни легитимитет и легалитет шиптарским властима, и макар би захтевали да се на Космет врате снаге безбедности Србије. А понајмање би дирали, то јест не би гасили, оно што је увелико живело од српских инситуција на северу КиМ, али и широм јужне покрајине.

Дакле, проблем је у такозваном достигнутом нивоу – добили сте шта сте тражили и дозволили, сада је врашки тешко точкове окретати уназад.

Међутим најадекватније што су морали да ураде је, да званично, уз предају државних документа Савету безбедности и Секретаријату УН, у складу са правилима „међународног права оружаних сукоба“, прогласе „ратну окупацију дела територије – Косова и Метохије“, с обзиром да је, почев од 2008. године погажена Резолуција 1244, управо од стране оних који су гаранти њеног спровођења.

Јер, да није реч о злокобној игри и о сценарију који ће нам доћи главе, да државне и све остале друштвене полуге земље Србије нису у рукама Запада, да ствари не држе под апсолутном  контролом, тачније, да смо иоле независни, проблеми не само да би били решавани, већ до оваквих и сличних удара не би ни долазило. То јест, сви могући атаци би се одбијали као од бетонског зида.

Ствари су просте да простије не могу бити.

Све такозване српске власти у последњих шеснаест година, а ова, последња, актуелна екипа је најубојитија, не само да отворено газе Устав и најважније законе Србије, већ уџбенички сламају, да парадокс буде већи, и међународно право и прописе. Почев од Повеље Уједињених нација као кровног документа, преко бројних резолуција, конвенција, декларација, протокола, до небројено међународних уговора и споразума од посебне важности.

Најновија ујудурма са ултиматумима, уценама, претњама, најавама санкција је најкласичнији пример обмањивања и застрашивања јавности. Зашто? Зато што су такве мере изричито забрањене у међународним односима, то јест, њих може да примењује само (и искључиво) Савет безбедности УН и то тек када се стекну услови предвиђени Повељом у  Глави VI и Глави VII.

Али, како да тако нешто допре до милионске народне масе земље Србије која, ем не схвата да у њено име владају плаћени и компромитовано западни агенти, ем још мање разуме међународне односе и важеће међународне прописе и регулативу?

Како објаснити да међународно право и складу са тим пракса, итекако постоје и функционишу? Да никада нису суспендовани и да их западне агресорске силе газе онда (и само онда) када им се то дозволи или се не пружа отпор. И, наравно, у ситуацијама када полуприкривено (а то је наш случај), све полуге земље-жртве држе под својом контролом и формално у њено име, а уствари ради сопствених циљева и интереса, из сенке или нескривено, њоме управљају.

И зато, за крај овог текста ево најбољег и најоригиналнијег примера. Да ли је и када је неко у Србији чуо од стране оних који су на власти, да је у међународној арени у пуној снази Резолуција 2131 (ХХ) Генералне скупштине УН из 1965. године, којом је усвојена (обратимо пажњу на њен назив) „Декларација о недопустивости мешања у унутрашње ствари држава и о заштити независности и суверенитета“?

Једна од оних, поред Повеље УН, која је темељ међународног поретка и гарант суверенитета, слободе и независности држава и народа.

И што је важније, да ли је било ко од петог октобра потегао наведену резолуцију, односно садржај декларације која се истом гарантује, и то пред Саветом безбедности или пред Генералном скупштином УН? Или пред било којим другим међународним органом, организацијом или институцијом, а у такве спада и Европска унија, регионална организација, као изведени а не изворни субјекат међународног права.

Фото: ITAR-TASS

Погледајмо шта пише у члану 1. Резолуције 2131 Уједињених нација:

„Ни једна држава нема право да интервенише, директно или индиректно из било ког разлога, у унутрашње или спољне послове било које државе. Стога, оружана интервенција и било која друга мешања или покушаји претње против земље или против њених политичких, економских и културних елемената се осуђују.“

Члан 2. наглашава и експлицитно обавезује све чланице, али и нечланице УН, на следећи начин:

„Ниједна држава не може да користи или подстиче употребу економскe, политичке или било које друге мере из које би себи обезбедила предност и корист. Такође, ниједна држава не сме организовати, помагати, подстицати, финансирати, изазивати или толерисати субверзивне, терористичке или оружане активности усмерене ка насилној смени режима било које друге државе.“

А шта тек рећи за садржај члана 5. којим се налаже и гарантује:

„Свака држава има неотуђиво право да изабере свој политички, економски, социјални и културни систем, без мешања у било ком облику од стране других држава.“

Дакле, „Декларација о недопустивости мешања у унутрашње ствари држава и о заштити независности и суверенитета“, која је усвојена Резолуцијом 2131 (ХХ) давног 21. децембра 1965. године, поред преамбуле у десет параграфа у којима се наглашавају кључне одредбе Повеље УН, има укупно осам обавезујући чланова.

На платформи и садржају управо те декларације су у наредним деценијама усвајане бројне и итекако важеће: конвенције, повеље, протоколи и бројни други прописи. На њеним основама је, конституисан, рецимо, данашњи ОЕБС, као важан чинилац очувања безбедности, независности, суверенитета и територијалног интегритета држава. Наравно, када делује непристрасно.

Уколико има „неверних Тома“, а таквих је нажалост подоста, нека се сами увере у напред наведено и посете званичан сајт Организације УН на ИП адреси: http://www.un.org/en/ga/, и тамо пронађу поглавље: „Dokuments – Convetions, Declarations and other instruments“, где су архивски, по годинама, поређана наведена документа (http://www.un.org/documents/instruments/docs_en.asp).

Погледајте кликом ОВДЕ.

(Или ПДФ докумет – n0447854)

Још није касно да се дозовемо памети. Али ко да се дозове – (1) ови на власти, са ништа мање онима који глуме званичну, скупштинску опозицију свих боја, или (2) народне масе?

Немогућа мисија. Они први памети као и да немају, јер им је, једноставно, забрањено да је користе. Сви су (или скоро сви) у служби агресора. Свесно или несвесно, добровољно или под принудом.

Дакле, остају они други – народне масе. Али када се пробуде, или бар довољно огладне.

Треће солуције нема. Тачка.

Пуковник Горан Јевтовић

———-

20.10.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић