Илустрација: Ђорђе Матић

Пише: Милица Стојановић

Систем даљинског грејања у Србији оптерећен је дуговима, скуп је и неефикасан. Дуговања често враћају општине, градови и држава, новцем пореских обвезника, од којих многи и не користе овакво грејање.

Нишки пензионери Тихомир Митровић и његова супруга Љиља скоро шестину примања издвајају да би им зими било топло. Они живе у стану прикљученом на даљинско грејање, којим топлота до радијатора долази цевоводима из градске топлане.

Око четвртине станова у Нишу загрева се на овај начин али су неки од њихових власника одлучили да се искључе са система, наводећи као разлог високе цене. Митровићи нису међу њима. Од укупно 32.000 динара пензије, сваког месеца топлани плаћају око 5.000 динара.

Тихомир каже да им је тешко да покрију све трошкове са пензијом. Објашњава да друга решења за грејање такође коштају и нису им једноставно изводљива, тако да за њих тренутно не постоји јефтинија опција.

Градска топлана Ниш је на почетку 2016. године само за природни гас дуговала нешто више од 4,1 милион евра. Од јануара до краја марта тај дуг је порастао за још 1,6 милиона евра.
Фото: ЦИНС

Истраживање Центра за истраживачко новинарство Србије (ЦИНС) показује да даљинско грејање користи тек око трећине становништва Србије, али рад топлана, посредно, финансирају сви грађани: субвенционисањем из буџета градова или општина, преузимањем дугова добављача и омогућавањем топланама да енергенте позајме од државе.

Такав систем даљинског грејања је скуп и недовољно ефикасан, на шта највише утичу врста енергената које топлане употребљавају и начин на који их сагоревају.

Топлане су већином јавна комунална предузећа а за производњу топлоте користе једно од три фосилна горива: природни гас, мазут или угаљ. Србија има властите ресурсе угља, али увози 84,5% природног гаса и око 70% сирове нафте из које се прави мазут.

У протекле три године рачуни су били блокирани у чак 32 од 57 топлана, а неке имају значајна дуговања према добављачима.

Градска топлана Ниш је на почетку 2016. године само за природни гас дуговала нешто више од 4,1 милион евра. Од јануара до краја марта тај дуг је порастао за још 1,6 милиона евра.

Из ове топлане нису пристали да разговарају са новинарима ЦИНС-а, нити су одговорили на питања постављена мејлом.

Александар Мацура, експерт за енергетску политику, каже да су због начина на који топлане производе топлотну енергију сви на губитку – јер много кошта.

„Не можете да претварате гас у топлу воду и да то продате, то је економски немогућа мисија“, објашњава Мацура и додаје да када се развија нешто што није најјефтинија енергија „почињу проблеми које не можете разрешити ни регулацијом, ни мерењима, ничим.“

Стотине дана блокаде

За даљинско грејање и рад јавних топлана у Србији су надлежне локалне самоуправе. У Стратегији развоја енергетике Владе Србије из децембра 2015. наводи се да даљинско грејање постоји у 57 од 176 градова и општина у Србији.

Према подацима Завода за статистику из 2011. године, од преко 2,4 милиона станова у Србији, нешто више од 535.000 је било прикључено на системе даљинског грејања, углавном у највећим градовима. Подаци за Косово нису наведени.

Београдске електране снабдевају топлотном енергијом више од 300.000 домова, што је скоро половина стамбеног фонда Београда. На грејни систем у Новом Саду прикључено је око 94.800, а у Нишу 29.000 станова.

Финансијски извештаји показују да су неке од топлана на крају 2015. године добављачима дуговале више стотина хиљада евра. У протекле три године блокиране рачуне имале су 32 топлане, од чега 11 и по више од 100 дана.

Једно од таквих је сомборско Јавно комунално предузеће Енергана из кога објашњавају да им је рачун био блокиран због дуговања за гас и лоше наплате од корисника, а у то време су и новац за набавку енергената преусмерили у изградњу нове котларнице.

Новосадска топлана је 16. марта ове године, дуговала Србијагасу скоро осам милиона евра.
Фото: ЦИНС

Управо су наплата од корисника и трошкови за енергенте проблеми због којих се неке топлане ослањају на помоћ из буџета градова и општина.

Из сомборске Енергане кажу да субвенције општине „олакшавају рад топлане али су и неопходне“. У 2015. години добили су готово 538.000 евра субвенција, а на крају те године добављачима из Србије су били дужни око 460.665 евра.

У новопазарској Градској топлани кажу да без субвенција не би могли да послују – током 2015. године исплаћено им је нешто више од 122.064 евра. На дан 31.12.2015. домаћим добављачима су дуговали 91.929 евра.

Професор Факултета инжењерских наука у Крагујевцу Небојша Лукић каже да када су системи даљинског грејања развијани, њихове предности су биле елиминација загађења, повећање ефикасности у производњи топлоте и подизање животног комфора. Већом доступношћу природног гаса предности су анулиране, а до изражаја су дошли недостаци попут транспортних губитака, трошкова одржавања и трошкова запослених.

Лукић додаје да због тога цена грејања расте и да је тешко одржива на слободном тржишту, док читав систем грејања има упитну исплативост.

Ко нема капитал – позајмљује

Најзаступљенији енергент у топланама у Србији је природни гас, који се углавном увози. Јавно предузеће Србијагас га набавља од предузећа Yugorosgaz у већинском власништву руског Газпрома (50 одсто). Власник четвртине Yugorosgaz-а је управо Србијагас.

Нишка топлана је 21. марта 2016. Yugorosgaz-у била дужна око 5,7 милиона евра. Новосадска топлана је 16. марта ове године, дуговала Србијагасу скоро осам милиона евра. Београдске електране нису ЦИНС-у доставиле податке о дуговањима.

Србијагас набавља гас и од Нафтне индустрије Србије (НИС) чији је већински власник Газпром. У новембру 2015. године Србијагас је НИС-у дуговао више од 194 милиона евра. Влада Србије је у децембру те године одлучила да преузме дуг и претвори га у јавни – дуг свих грађана.

Како је наведено у предлогу закона о овом претварању, рад Србијагаса се од 2008. до 2013. одвијао у неекономским условима, што укључује и “неликвидност привреде и даљинских система грејања”.

Други енергент који топлане у значајној мери користе је мазут, чији је један од дистрибутера НИС. Начин на који држава помаже у овој ситуацији нешто је другачији – преко Дирекције за робне резерве, која располаже робама за снабдевање у случају ванредних околности.

Резерве су само за последње четири грејне сезоне топланама у Србији проследиле нешто више од 16.294 тона мазута. Мазут је топланама испоручиван углавном од децембра до априла, некада и по неколико цистерни дневно (у једну цистерну стане око 26 тона мазута).

Смедеревска топлана тако је од јануара до половине априла 2015. узела 846,4 тоне мазута – а та пракса је настављена и у 2016. години, када је предузећу за само месец дана испоручено око 300 тона мазута.

Топлане мазут обично позајмљују када не могу да га плате а након што дођу до новца, купују га на тржишту и враћају Резервама.

Осим могућности да мазут позајмљују, топланама је 2013. године омогућен и репрограм дугова. Тим репрограмом, топлане су подељене у пет група, према року у коме морају да измире дугове, а који варира од 12 до 60 месеци. Група са најдужим роком је највећа – у њој је 13 топлана.

У документу којим је репрограм одобрен, Министарство енергетике наводи да су “резерве мазута значајно мање у односу на претходни период”, те да ће убудуће набавка мазута од Резерви бити могућа само под условима које одреди Министарство.

Алтернативна решења

Како је један од основних узрока оваквог стања у топланама начин на који производе топлоту, саговорници ЦИНС-а сагласни су да тренутни систем треба мењати.

Не можете да претварате гас у топлу воду и да то продате, то је економски немогућа мисија
Фото: Медија центар
Александар Мацура, експерт за енергетску политику

Александар Мацура, експерт за енергетску политику, каже да „модерна дефиниција даљинског грејања подразумева да не правите топлоту директним коришћењем фосилних горива – без истовремене производње електричне или неке друге енергије“.

Професор Небојша Лукић објашњава да даљинско грејање има економског смисла као истовремена производња електричне и топлотне енергије, као отпадна енергија из великих индустријских постројења или као случај специфичних топлана, какве су спалионице отпада.

„Уколико се не почне са решавањем проблема даљинског грејања у Србији, губици ће врло брзо превазићи потребне инвестиције“, каже Лукић. Додаје да би решење могло да буде коришћење обновљивих извора енергије, попут биомасе (биолошки и отпад који настаје при преради дрвета, биљке и делови биљака, односно, горива добијена од њих итд.).

У новопазарској топлани кажу да би прелазак на биомасу смањио трошкове топлане – и цену грејања – за око 30 посто, али да је за то неопходна инвестиција од око 12 милиона евра.

Професор Владимир Стевановић са Машинског факултета у Београду каже да обезбеђење енергије не може да реши само један енергент али да би мешавина различитих енергетских извора могла да обезбеди „стање које би тежило одрживом“.

У Стратегији развоја енергетике планирано је ширење постојећих система даљинског грејања, уз смањење употребе нафтних деривата и угља, односно, повећано коришћење биомасе и природног гаса до 2030. године.

Из Министарства енергетике нису пристали да разговарају са новинарима ЦИНС-а на ову тему.

Извор: cins.rs

16.9.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић