Народни музеј. Затворен је од почетка 21. века

Култура у Србији полако, али сигурно “умире“ кроз уништавање и затварање музеја и градских легата.

Сваки град у Србији има или је имао своје градске музеје који сведоче о култури, обичајима и традицији. Сведоци смо континуиране девастације сваковрсног културног блага, националних музеја, галерија, спомен кућа и легата, настале услед лоших приватизација или непостојања стратешког развоја културе.

Олако се руше здања стара више од једног века која представљају део нашег националног идентитета. Расипа се културно благо нашег народа и државе, а још је гори случај са разним архивама које сведоче о нашем постојању, државности и припадности “породици европских народа“.

Брзо се укључујемо у европске токове и модерне технологије, али небригом радимо на забораву своје историје, односно свог постојања. Народ без музеја, архива, библиотека осуђен је на заборав, окупацију и презир.

Они који праве културни и духовни помор једног народа, свесно га трајно уништавају. Тако је било и са окупацијама у Првом и Другом светском рату, када су спаљиване библиотеке и културна добра. Тако је и у последњим балканским сукобима уништено на милионе књига, разорени су и опљачкани музеји и галерије. Недопустиво је да годинама и деценијама не ради Народни музеј, Музеј савремене уметности у Београду и многобројни “локални“ музеји.

Пример небриге према културном благу представља Завичајни музеј у Земуну који не ради од 2002. године. Пре две године у земунском музеју је отворена изложба о локалним рекламама и огласима у периоду од 1919. до 1941. године. Из исечака најважнијих листова и издања који су штампани у том периоду, посетиоци су могли да сазнају како су Земунци становали, како су се и где запошљавали, како су се облачили, забављали, венчавали и умирали.

Чак ни та солидна изложба не може да надокнади, нити да замени значај оригиналних музејских артефаката који још увек чаме у музејском депоу.

Јавност је већ упозната да се Природњачки музеј у Београду полако претвара у истраживачки институт, а велико културно благо нема своју публику. Експонати из музеја старог 121 годину уредно су сложени у 120 збирки које се чувају у депоима, јер не постоји изложбени простор. Део где су минерали и стене и даље је окован влагом и прашином. Србија и њен Природњачки музеј имају веродостојну реплику кикиндског мамута познатијег под називом “Кика“, који је сложен у депоу, уместо да реплика стално буде пред публиком, као што би то била пракса у свету.

Озбиљне државе би све оно што поседује Природњачки музеј подигле на највиши ниво националне вредности и потрудиле се да све то буде адекватно комерцијализовано. Код нас је као у филму “Сабирни центар“ Горана Марковића. Ископине иду напоље из музеја.

Извор: БКТВ

—————–

25.8.2016. МАГАЦИН, за ФБР приредила Биљана Диковић