Ораховац у време борби за ослобађање

Ових дана обележавамо годишњицу напада терористичких група шиптарских сепаратиста које су своје прве урбане нападе започеле у Ораховцу и ту и оставиле за собом велики број жртава, претежно цивили, њих преко 100.

Терористи „ОВК“ у периоду 18. јул–20. јула нападају Ораховац која су имала за циљ освајање већег града, те стварање веће заузете територије. Овај напад представља прво веће организовано ангажовање терористичких снага и борбу у урбаној средини и означило је прекретницу у сукобима на Косову и Метохији.

Командант Приштинског корпуса генерал Небојша Павковић наредио је, тада пуковнику, Божидару Делићу, да покрене Борбену групу 3 и пробије блокаду града. Њу су сачињавале оклопне и механизоване јединице са артиљеријском ватреном подршком. Заједничка акција војске и полиције на деблокади Ораховца почела је 18. јула пре подне.

После дводневних борби 19. јула град је деблокиран од терористичких снага и ослобођен. Вођене су уличне борбе великог интензитета. И сутрадан 20. јула вођене су борбе око Ораховца током којих су постепено потиснуте укопане снаге „ОВК“ које су после великих губитака натеране на повлачење ка Малишеву и Дреници.

Оружане акције терориста „ОВК“ у околини Ораховца почеле су 11. јула 1998. године, када је Југослав Крстић из Ретимља отет на радном месту и одведен у непознатом правцу.

Србе су често киднаповали или убијали њихови, до тада, најбољи пријатељи Шиптари

Најжешћи напад догодио се 18. јула када је 5 људи убијено, 35 мушкараца отето, а сво српско становништво Ретимља и Оптеруше протерано. Терористичке снаге су током повлачења 19. јула са собом повеле око 80 цивила српске националности. У селима око Ораховца трајао је терор ОВК над неалбанским живљем са отмицама, убиствима и нападима на цивиле. До 22. јула, у нападима на Ораховац и околна села Ретимље, Оптерушу, Зочиште и Велику Хочу, убијено је 7, а отето укупно више од 110 цивила српске националности.

Након посредовања Црвеног крста припадници „ОВК“ су пустили жене и децу из колоне отетих а по њиховом повратку око 45 цивила се водило као нестало.

Пронађени су посмртни остаци 40 жртава, од тога 28 у стратишту Волујак и још 12 у масовној гробници у Малишеву, као и у импровизованом крематоријуму Клечка. Чак 14 жртава је припадало српској породици Костић.

Документарни филм: „Трагом истине – где су?“ реализовало је Удружење породица киднапованих и несталих лица на Косову и Метохији и Координациони центар за КиМ, децембра месеца 2003. године.

21.7.2016. КМ Новине, за ФБР приредила Биљана Диковић