Не пијем ја што сам жедан.

И што ми се пије.

Нисам од оних што се опијају.

Али, кад попијем, буде ми некако најлепше.

Пред очи ми изађе син, Милорад.

Пита:- како живиш, тата?

И ја га ништа не лажем.

Причам – све како јесте!

Прислањам се уз шљиву, да ме боље види, причам и пијем пиво!

И не знам како то моја жена чује да причам, па виче:

-Црни Љубивоје, крв те попила, почео си са собом да се свађаш!

А ја нисам такав човек.

Не умем да се свађам.

Само причам са сином Милорадом!

Заклали га код Сребренице!

Причам му да смо добро.

Нећу да му кажем да нас све боли!