Хоће ли бити рата? Хоће.
Хоће ли “пословни људи” још више да се обогате, а “политичари” окористе? Хоће.
Да ли би требало да учествујем у њиховој зајебанцији? Па, нисам баш сигуран.
А да ли ћу морати? Да, иначе ће да ме стрељају као дезертера, исто онако као што би ме радо ухапсили ако им не платим порез.
Изнова, да ли могу на то да утичем? Не.
А зашто? Зато што их је баш брига шта ја или слични мени  мисле.

Њих? Па да, свих њих које закон или блатњави ровови не дотичу. Њих, који се не тресу шта ће за месец дана да једу и како ће да плате рачуне. А нарочито не да ли су им деца на сигурном и да ли им је живот и угрожен.

Е, онда се постави питање будућности, која је ваљда по правилу у вези са нашом децом. Али не и “њиховом”. Јер, наша су у систему, каквом год, а “њихова” нису.

Тако ја или ви, мени слични, морамо да се жртвујемо подједнако за будућност и “њихове” и своје деце. Добро је то и племенито, али неизводљиво. Заправо јесте, само ако сиротиња попут нас масовно изгине.

Видите, мени се не гине због “њихове” деце и то не зато што их мрзим, већ због тога што своју више волим. Наопако је што ја морам своју децу да заштитим тако што морам да чувам и “њихову”. Децу истих оних који ме, да извините на изразу,  јеб… ко роба.

Него да закључим, моја морална начела су таква да је моја дужност да заштитим и једне и друге с обзиром на то да верујем друштво равноправних и све то са надом да ће једнога дана околности да се промене и да ће мени лично, а потом и другима да буде боље.

Дођосмо и до закључка. Ја бих сада требало себе да натерам само још у то да верујем да ми је становиште исправно. Ја верујем да јесте, али ме свет чињеница оповргава, па се поставља суштинско питање, зашто ја или такви попут мене, односно нас нисмо у стању да речено стање променимо?

Чини ми се, због тога, што у свету какав јесте прво морамо својој деци  да обезбедимо хлеб да би уопште могли да их изведемо на неки пут на којем ће и они сами моћи себи да обезбеде основне животне потребе. Односно, да преживе.

“Они и њихови” то добро знају па нас и наше држе изнад воде таман толико да нам нос не потоне и да се не удавимо и потребни смо им таман толико колико имамо снаге да се радећи за “њих” одржимо у животу по што је могуће нижој цени.

Питаћете се које је решење? Баците се каменом на првог који вам на то питање не одговори, а када мука прође, потрудите се да децу научите да је каменом зликовца нечасно убити из гомиле, али да се и то дешава. Најчешће управо тако, а да свет мењају и њиме управљају они који гомилу или воде или у је неком тренутку поведу.

Аутор: НЕКО… у пролазу

4.7.2016. уа ФБР приредила Биљана Диковић