Ово је један од оних дана у којима се стидим што сам по професији новинар. Да будем прецизан: срам ме је. Ово је један од оних дана у којима се стидим што се мојим послом у овој земљи бави свако. Ово је један од оних дана када ми дође да пљунем сам себи у лице, зато што сам давне 1984. године први пут имао лекцију из предмета Облици новинарског изражавања у средњој школи. Ово је један од оних дана у којима бих пљунуо још неке људе у лице.

Не разумете?

Јуче је у Београду на видиковачкој пијаци након расправе са комуналном полицијом од инфаркта умро човек. Свађао се са двојицом, позлило му и пао је. Комунални полицајци су побегли. Онда је дошла хитна помоћ, која је установила да је човек мртав. Па је дошла полиција. Па су се вратили комунални полицајци. Који – наравно – изјавише да нису криви. И да се нису свађали. Да су хтели да га легитимишу а он се успротивио… Да је заправо шверцер у питању… Чудним сплетом околности, један од комуналних полицајаца се суди са супругом умрлог продавца. Још чуднијим сплетом околности, они плаћају закуп неколико тезги.

Целу ту скандалозну и ужасну причу, „колеге“ (читај – ретарди) из веб издања „независних“ дневних „новина“ Информер (познатих у народу као Дезинформер и Службени гласник Српске напредне странке) испратили су циничним, безобразним, још скандалознијим текстом који је објављен и који би (да сам нека власт или регулаторно медијско тело) заслуживао дебелу одштету породици преминулог.

Не знате о чему се ради? О овоме:

Ово је, иначе, оригинална верзија Информерове странице у којој се „новинар“ и „уредник“ спрдају са људском трагедијом.

Ово је иначе оригинална верзија Информерове странице која је, након што је народ попиздео на редарда од новинара и још већег ретарда од уредника који је пустио ту вест – промењена.

Поново безмудо и без постављеног питања. На пример „ко даје овлашћења комуналној полицији да рекетира продавце“. Или „Зашто комунална полиција не легитимише власнике бембара који се паркирају на шинама трамваја.

Не. Информер је благоизволео да пусти текст, али овај пут са опремом мало другачијег карактера:

„Трагедија“ као прва реч. И приде фотографија веселих домаћица које купују лубенице. Знате како је: фото-архива је танка. Фрка је. Нећемо да објављујемо слику мртвог човека.

Е у три лепе пичке материне. Извините, али, количина полтронисања појединих српских „медија“ према актуелној власти превршила је сваку меру. Па зар је могуће да се у јебеној Србији у којој је (по Закону о информисању) цензура забрањена, не сме написати ништа лоше о комуналној полицији? Зар и то смета властодршцима у овој земљи? Зар је забрањено питати ко ће да одговара за ово? Зар не сме да се постави питање да ли ће начелник комуналне полиције да коначно буде смењен, јер се његови рекеташи баве обичним народом, а не онима који заиста праве проблеме?

Да ли вам је јасно да постоје земље у којима избијају велики нереди када грешком (комуналне) полиције умре човек?

Заиста се искрено надам да ће у овој земљи, после неких избора на којима ће на власт доћи људи који заиста брину о свом народу (а кад кажем народу – мислим на држављане Републике Србије), бити уведене лиценце. Јер, заиста: не може свако да буде новинар. Макар имао диплому Факултета политичких наука, или неког приватног „медијског“ факултета.

Е зато се, поштовани читаоче, грозим данас што сам новинар. Баш као што се грозим српског правосудног система. Ако вам поново није јасно о чему говорим, вест гласи:

„Више јавно тужилаштво у Београду саопштило је данас да је након предистражног поступка у случају “хеликоптер” нашло да нема места покретању кривичног поступка у односу на лица која су учествовала у припремању и извршењу задатка,јер није утврђено да су са умишљајем или из нехата у конкретном случају предузете радње које би представљале елементе бића било ког кривичног дела“.

Прекршен ланац команде. Закон о војсци који изричито каже да само председник Србије може да изда наредбу о употреби војске у цивилне сврхе. Запањујуће увредљиви извештај војне „комисије“ (сећате се, онај у ком се констатује како су пилоти имали алкохол у крви, иако гомила сведока који лично познају хероје српског неба тврди да никад у животу нису ни окусили алкохол)… Читава листа тачака у Правилу службе који је прекршен током акције покушаја спасавања оног детета… Све ми то пролази кроз главу. Хероји ће живети заувек у нашим срцима? Да. Хоће.

Али то није нека утеха породицама погинулих и умрлих. Оних који су изгубили живот због туђе грешке.

Ово је земља у којој је живот обичног човека страховито јефтин.

Ово је земља у којој син медијског могула може и да убије некога па да буде ослобођен кривице. Не знате о чему говорим? Погледајте данашњи Блиц. Ово је земља у којој се слобода купује послушношћу медија.

И све и свако има своју цену. Барем у главама властодржаца.

Да ли желите да мењате тако нешто? Мислите о томе следећи пут, кад политичари крену да вам обећавају брда и долине.
Александар Бећић

————

30.6.2016. КОЛУМНИСТА, за ФБР приредила Биљана Диковић