Са својим underground бендом сам наступао у Мађарској, Аустрији, Словенији, Француској, Белгији, највише у Србији и никад нас нико није зезнуо… осим Exita, носиоца награде Најбољи европски фестивал 2014.

Није да сам очекивао богзна шта. Знао сам да су давно прошли дани када је Exit био окренут младима у Србији; данас је окренут гостима из иностранства, цена улазница је за већину наших грађана неприуштива, а услови за наступ понуђени домаћим бендовима далеко скромнији. Ипак, позив смо прихватили због солидарности са Електрана бином, а и радујући се обећаном хонорару. Рачунали смо да кад будемо покрили трошкове пута, хране и спавања, остаће нам отприлике колико коштају две дневне улазнице за Exit – није ни то мало! Две године касније, после неколико стотина хиљада продатих улазница за своје фестивале, и још једне награде за Најбољи европски фестивал 2016, Exit нам још увек дугује обећаних 100 евра.

Ево како то изгледа из угла малог локалног бенда и посетиоца. „Država Exit“ има своју тврђаву, армију, новац, визу (дозвољен је 1 улазак) и царину. Ни гостима ни извођачима не дозвољава се да унесу воду за пиће. Иако је средина лета, иако је Вода Вода спонзор фестивала, сви морају да купују њену воду по ценама вишим него у продавницама ван тврђаве. Као извођачи, имаћемо обезбеђена пића (ваљда?), али после претреса на улазу не могу да се не изнервирам због овако наопаког концепта спонзорства. Текућине пак не мањка док гацамо блатом и омањим језерцима насталим од ситне кише. Капирамо да Exit није имао буџет за гумене простирке какве видимо на Ziget-у, јер је буџет преусмерен на израду видео џингла који нас са екрана нон стоп подсећа да смо на најбољем европском фестивалу.

Први шок нас чека на Електрана бини, када откривамо да она – не постоји! Наиме, уредници и извођачи Електране су изманипулисани и њихови наступи су припојени програму бине Happy Novi Sad. Овога није било у уговору… Ма, није било ни уговора! За сваки случај, приупитамо организатора за новац и он нас уверава да новац тек што није стигао. То звучи добро, будући да техничари помињу да су исплату са прошлог Exit-а чекали годину дана. И тако, док из непознатог разлога чекамо 21 час да се откључа фрижидер са пићем за извођаче (жедни смо!) убијам време присећајући се како је Exit третирао мале домаће бендове 7-8 година раније, док није био најбољи европски фестивал.

Некада смо потписивали уговоре. Новац смо добијали у кешу на лицу места и пре концерта. Хране и пића за извођаче је било на претек, бина на којој смо наступали имала је сопствени сајт, форум и штампани билтен. Сви чланови бенда и њихови момци и девојке су имали и смештај и пропуснице током целог фестивала. Сада више нисмо имали ништа од тога, чак ни смештај за бенд за вече када наступа… Најзад се откључава фрижидер за пиће и организатор опет каже да ће ускоро доћи новац. Хајде да мало изблејимо по тврђави пред концерт.

Нема гужве. Кажу да посетилаца има више него икада, али многе мале бине са алтернативним садржајима су погашене. Маса је згуснута на свега пар мега бина и готово сви које срећемо су странци. Када сазнамо да је Legowelt, хедлајнер Електране (пардон, Happy Novog Sada) тог јутра отказао наступ зато што Exit није поштовао неку процедуру за његов наступ, постаје нам јасно да се мање бине отаљавају и постоје само да би списак извођача деловао богато на реклами. Exit-ов труд је усмерен на пар бина где маса плеше уз молоха мејнстрима. Програми мањих бина се најављују траљаво, понекад тек недељу дана пред фестивал. То не спречава Exit да продаје карте скоро годину дана унапред, док се не зна ни ко ће од великих имена наступати – очекује се да це људи бацати новац на мачку у џаку зато што на џаку стоји Exit-ов лого. А тај лого, са све ловорикама најбољег европског фестивала, не престају да нам укуцавају у мозак са екрана иза бенда. На том апсурдном месту, реклама наставља да напада посетиоце чак и пошто су купили карту, као да уистину и нису дошли да гледају бенд него – бренд. Усред масе која се њише, схватамо какав је савршен капиталистички бренд Exit постао – производ се претвара у сопствену рекламу, а реклама постаје производ. Друга садржина ту није ни потребна.

И док тако бедеми тутње од баса и хучања водопада новца, а организатор нас опет подсећа да ће нам дати новац за који трен, покушали смо да узмемо још по једно пиће из бекстејџа, када смо се срели са тајним лицем Exit-а. Испред фрижидера нас је зауставила некаква пи-арка речима да смо пиће већ узели.

“Узели смо, сад бисмо хтели следеће“, рекли смо.

„Али ово су пића за извођаче.“

„Ми смо извођачи.“

„Да, али нисте једини.“

У том тренутку, три су ствари биле очигледне: да је фрижидер пун пића, да извођача те вечери има баш мало и да је бекстејџ пун некакве кул екипе која добија пића иако не наступа. Пошто смо јој на то скренули пажњу, добили смо по пиће, али је она наставила да будно мотри наше кораке у смеру фрижидера и, ваљда, проверава да ли пијемо пиво брже него остали извођачи. Чинила је да се осетимо као лопови док узимамо оно што нам припада. То нам је пресело и одлучили смо да радије купујемо пића него да трпимо такав третман.

Међутим, на Exit-у се пића не купују директно новцем него картицом са токенима за пиће. Не можете ниједно пиво да купите ако прво себи на картицу не уплатите депозит за 3-4 пива, не сећам се. Рекоше нам да ћемо новац који не потрошимо са картице моћи после на било ком штанду да подигнемо. Прихватили смо дил, скупили довољно за једну картицу, узели по пиће и отишли на бину да отпрашимо својих 40-ак минута.

Доста касније, када је постало јасно да нам организатор неће те вечери дати новац („ујутру сигурно!“), пошли смо да бар подигнемо непотрошен новац са картице. Међутим, на штандовима који продају картице и пића се ођедном ипак не може подићи новац. А где може? То нико није знао. Укратко, шетали су нас по целој тврђави док нисмо дошли до штанда за враћање новца. Па и тамо су нас прво бледо гледали, говорили да не знају како се то ради и да смо ми први који то уопште траже. После краћег убеђивања су нам исплатили новац, али 40 динара мање. Зашто? Прост одговор – немају ситно. Да ли могу да заокруже и врате нам 50 динара? Ни говора. И тек онда, када нам је пукао филм и када смо почели да се свађамо, дали су нам 40 динара које су заправо имали, само им се, ето, није журило да их дају.

Хонорар, наравно, нисмо ни следећег јутра, нити икада после добили. Сума сумарум: нису нам дали новац који смо зарадили, онда су нас третирали као лопове и на крају су нас замало покрали.

Али тај крај је тек почетак проблема јер Exit, као типична капиталистичка компанија сачињена од организатора, менаџера и директора, има хијерархију чија се пирамида губи у облацима. Нико не зна ко је ту главни – сви комуницирају само са једним спратом изнад или испод своје позиције. Особа која нас је позвала да наступамо је једнако изманипулисана као и ми и, колико знамо, ускраћена за хонорар. Немогуће је жалбу послати директно на врх, јер не знамо где је. Притом, на дну пирамиде нису музичари. На дну су волонтери. Очајни клинци који не могу да приуште карту, пристају да буду израбљивани да би макар тако ушли на Exit, али поврх тога бивају и понижени – пре неку годину их је Exit облачио у мајице са слоганом Right to be useful. У овом контексту, то значи Right to be exploited. Колико је лицемерја потребно да би се замениле тезе тако да бити експлоатисан постане право?

Exit је свакако довољно лицемеран: лицемерно је што се хвали наградама, а иза кулиса експлоатише домаћу радну снагу и бендове. Лицемерно је што зарађује милионе а краде на ситно. Алармантно је што каже да му је мисија да постане “лидер у доношењу одлука о развоју младих”, а систематски умањује алтернативне програме у корист комерцијалних, производећи тако генерацију медиокритета.

Са друге стране, није лицемерно што је Exit из своје пропаганде дискретно избацио свако помињање развоја културе, разноврсности и уметности. То му више нису приоритети, а тешко да су били и 2011, када је са Cinema City-јем исисао готово половину годишњег буџета за културу Војводине оставивши пустош на културној сцени, а правдајући се тиме да је то само 10% новца који му је потребан. Па ако један Exit са Cinema City-јем кошта као 5 година културе у Војводини (!!!), да ли је њихов допринос култури заиста вредан колико и сабрани доприноси свих осталих културних радника у Војводини целе године? Зашто просто нису смањили фестивал за 10% и учинили га приуштивијим за нашу омладину? Зато што капиталистичке аждаје не знају шта значи „смањити се“.

После таквих скандала, веома смрди вест да ће Exit-ов тим учествовати у промоцији Новог Сада за европску престоницу културе 2021. А лицемерно је и што тако успешан фестивал уопште тражи и добија подршку Србије у беспарици – недавно су потписали шестогодишњи уговор о финансирању од стране државе.

Зато апелујем на све бендове: не дозволите да вас Exit експлоатише. Доста је са извртањем теза да вам Exit, или било ко други, чини услугу када вам допусти да за њега радите. Ако вам нешто дугују, немојте скрушено да чекате да дођете на ред, стрпљење се не исплати. Не пристајте на сарадњу пре потписивања уговора. Вреднујте свој рад, јер Exit вреднује ваш рад, поготово када вас плаћа мало или нимало. Не постоји баш никакав виши циљ због којег би вредело жртвовати свој поштени рад због Exit-а. Доста је волонтирања за молоха.

(Peščanik.net, 18.06.2016.)

Уређивање и наслов: СРБски ФБРепортер