Прва Међународна Конференција у Београду – уважени учесници са лева на десно: mr sc Đula Rašinović-Sunara, Primož Verbič EFVV – European Forum for Vaccine Vigilance, dr Hajrija M. Mujović-Zornić, advokat Ivo M. Strujić, dr Lidija Gajski dr med specijalista interne medicine

Др ХАЈРИЈА МУЈОВИЋ ЗОРНИЋ, доктор медицинског права, Удружење правника за здравствено и медицинско право Србије – СУПРАМ, стручни саветник Института друштвених наука, учесник Прве регионалне конференције о (не)оправданости прислине вакцинације.

“Медицина НЕ СМЕ све што може…. Отуда је ПРИСТАНАК пацијента данас добио толики значај. Код предузимања било које медицинске мере на човеку реч је о допуштеној повреди тела. У том смислу ПРИСТАНАК пацијента је тај који овлашћује а не медицинска индикација.“

СТАВ

Желим најпре стручно да реагујем на несхватање основних правних појмова у области медицине и шире уопште у области праксе здравствене заштите.

Иако начелно могу да прихватим обавезну вакцинацију, не одобравам да се то ради по аутоматизму, а такође не одобравам нове законске промене код нас у вези са имунизацијом које иду погрешним правцем и са све већим степеном репресије, чега у области медицинске праксе не би требало бити или би требало да буде минимално.

То се нарочито тиче високих износа казни и најновијих мера којим се погађају и дискриминишу сама деца, тако што им се ускраћују дечија заштита и образовање. Дошло се до тога да се један правни проблем, у здравству, покушава да реши тако што се отвара други правни проблем, у образовању.

Потпуно је легитимно разговарати о праву на избор, јер та решења постоје у свету, али је исто тако могуће боље уредити област контраиндикација и изузимања у оквиру система обавезне вакцинације, уколико дође до спора. Суштина добре здравствене заштите и јесте да препознаје потребе и хтења пацијента, његова стања и његове страхове. Ниједан систем не треба да окреће грађане против себе него да их придобије. Од тога најмање користи имају управо деца.

ОБАВЕЗА, ПРЕПОРУКА, ИЗБОР – појмови за дискусију

Будући да долазим из науке и удружења SUPRAM које има пред собом све актере у здравству, па према томе и све пацијенте, ја имам разумевања за пацијенте који прихватају обавезну вакцинацију као потребну, као нешто у шта се као лаици не разумеју и препуштају јој се. Али имам разумевања и за оне пацијенте који реагују позивајући се на озбиљност вакцинације и мањак поверења кад су у питању вакцине.

Овде тема јесу вакцине (да ли их уредити као обавезу или препоруку?) али по мом мишљењу је на првом месту безбедност вакцина и унутар тога различитост вакцина, где се не може један правни режим усвојити за све вакцине (нпр. директне заразе, епидемије, карантини…)

– БЕЗБЕДНОСТ ЈЕ ВАЖНИЈА ОД ОБАВЕЗНОСТИ (да је безбедно нико се не би ни питао да ли је обавезно или не, то би изгубило значај)

– ПРАВНО ГЛЕДАНО, ПОЗИТИВАН ИЗБОР И ОБАВЕЗНОСТ ИМАЈУ ИСТИ ЕФЕКАТ, тако да прихватање права на избор иде у прилог свима јер не значи забрану вакцинације, већ слободу у позитивном правцу (прихватање) и негативном правцу (одбијање).

КОНТРАИНДИКАЦИЈЕ не треба гледати на класичан начин, да ли је дете само физички болесно, јер и страх и неповерење и аутосугестија су једна врста контраиндикације (родитељ и дете).

Сјајан говор: др Хајрија Мујовић Зорнић обраћање – необавезност присилне вакцинације – правни аспекти и медицинско право

ПОГЛЕД из угла правничке компетенције

То је поглед, не из угла медицине и фармације (апстрахују се и истраживања и састави вакцина и врсте, шта изазивају и сл.), већ угла људских права и то је оно што представља медицинско право, које је особено само по себи. Основне поставке су једнаке за све области медицинске праксе па и овде не би требало да буде другачије, или бар минимално.

Функција медицинског права:

ПРАВНА КОНТРОЛА онога што се ради у обављању медицинске делатности и границе допуштености… Медицина НЕ СМЕ све што може…. Отуда је пристанак појединца (пацијента) данас добио толики значај.

Код предузимања било које медицинске мере на човеку реч је о допуштеној повреди тела (ПРИСТАНАК пацијента је тај који овлашћује а не медицинска индикација).

Ограничење пристанка могуће је само кад то директно вређа права других (чл.15)

Степен обавезности и патерналистички приступ некада су били правило, а данас изузетак.

КОД НАС: Постоји неразумевање и незнање. То се нарочито види ако се направи поређење степена принуде код мера превенције и мера лечења, долази се до закључка да су више обавезујуће превентивне него лечеће мере које пацијент одбија што је потпуно погрешно (чл.17 право да одбије, чак и кад је тиме животно угрожен).

ПОЈМОВИ медицинског права

– појмови обавезе – треба им прићи са опрезом и врло их мало има на страни пацијента (каква је нпр. обавеза имунизације)

– ипак већина обавеза пацијената нису обавезе у правном смислу већ су пацијентове дужности у сопственом интересу и не прати их санкција, нити одговорност (нпр. пацијент који одбија сарадњу не може бити принуђен на њу, али ће сам нанети штету себи и то се правно гледа као довољна санкција, не прописује се друга казна)

– у пракси се упорно прави симетрија између обавеза оних који раде у здравству и обавеза пацијената, што не одговара њиховом правном положају давања и коришћења здравствене услуге (у већој обавези је онај који обавља делатност, за њега важе правила професије, а пацијент се понаша према личном нахођењу.

– појмови права – много су већа на страни пацијента јер он се штити од поступака који могу бити различити, са ризиком, а таквим приступом се тражи одмеравање користи и штете од сваке потенцијалне медицинске мере, била она превентивна или мера лечења

Право на обавештење Члан 11. Право на безбедност пацијента члан 10.

Начелно, код мера вакцинације треба разликовати две врсте обавештења:

• обавештење ради пристанка(код добровољне вакцинације)
• обавештење ради сигурности (обавештење ради ризика вакцинације, које значи прихватање свих последица вакцине уз пуну информисаност)

У режиму обавезне вакцинације прво обавештење изостаје, а друго обавештење мора да се испоштује.

Оба обавештења потписује пацијент који жели вакцинацију, а обавештење о сигурности може одбити ако сумња у безбедност вакцине тј. не прихвата њене последице, или уколико сматра да постоји привремена или трајна контраиндикација.

Ово је потребно јер се прихвата да вакцина носи веће ризике него обично узимање лека или давање ињекције (где нема писменог обавештавања), а потписивањем пристанка или обавештења све последице и спорови прелазе на оног ко је потписао, а не на здравствену институцију нити на лекара који је дао вакцину (тиме се држава штити од тужби због вакцина).

СТАЊЕ у Србији:

Популација пацијената је различита у погледу обухвата вакцинацијом, евентуалним контраиндикацијама, па и ставовима о вакцинацији.

Постоји у исто време недовољна брига државе (део пацијената као што су Роми, сиромашни, без здравствених докумената који желе вакцинацију а она им се не даје), и више наглашена брига државе (кажњавање пацијената који превише брину или су у страху, који неће вакцинацију, а на њих се врши притисак). Јавноздравствена политика погрешно ставља нагласак на изнуђивање мера, уместо на већи обухват и здравствено просвећивање. Требало би бити сасвим обрнуто.

Све то треба узети у обзир. Превенција је предвиђена као право пацијента, а не као обавеза (члан 8)

Законодавна решења би требало да буду таква да се поштују права свих, и једних и других јер само то води правној једнакости и правној сигурности.

То значи више посла за здравствене власти, али и више разумевања и хуманији приступ.

У том смислу не треба унапред дисквалификовати разговор о другачијим решењима од стране било кога па и од стране ваше иницијативе за необавезну вакцинацију.

Одредбе Закона о правима пацијената (2013):

Право на превентивне мере, Члан 8

Пацијент има право на одговарајуће здравствене услуге ради очувања и унапређења здравља, спречавања, сузбијања и раног откривања болести и других поремећаја здравља.

Здравствена установа има обавезу спровођења превентивних мера из става 1. овог члана, подизањем свести људи и обезбеђивањем здравствених услуга у одговарајућим интервалима, за групације становништва које су изложене повећаном ризику оболевања, у складу са законом.

Право на безбедност пацијента, Члан 10

Пацијент има право на безбедност у остваривању здравствене заштите, у складу са савременим достигнућима здравствене струке и науке, с циљем постизања најповољнијег исхода лечења и смањења ризика за настанак нежељених последица по здравље пацијента, на најмању могућу меру.

Здравствена установа је дужна да се стара о безбедности у пружању здравствене заштите, као и да континуирано прати факторе ризика и предузима мере за њихово смањење, у складу са прописима којима се уређује област квалитета у здравственој заштити.

Пацијент не може трпети штету проузроковану неадекватним функционисањем здравствене службе.

Право на слободан избор, Члан 12

Пацијент има право на слободан избор доктора медицине, односно доктора стоматологије, здравствене установе, као и слободан избор предложених медицинских мера, у складу са законом којим се уређује област здравствене заштите и законом којим се уређује област здравственог осигурања.

Право на пристанак, Члан 15

Пацијент има право да слободно одлучује о свему што се тиче његовог живота и здравља, осим у случајевима када то директно угрожава живот и здравље других лица.

Без пристанка пацијента не сме се, по правилу, над њим предузети никаква медицинска мера.

Медицинска мера противно вољи пацијента, односно законског заступника детета, односно пацијента лишеног пословне способности, може се предузети само у изузетним случајевима, који су утврђени законом и који су у складу са лекарском етиком.

Члан 17,

Пацијент, који је способан за расуђивање, има право да предложену медицинску меру одбије, чак и у случају када се њоме спасава или одржава његов живот.

Надлежни здравствени радник дужан је да пацијенту укаже на последице његове одлуке о одбијању предложене медицинске мере, и да о томе од пацијента затражи писмену изјаву која се мора чувати у медицинској документацији, а ако пацијент одбије давање писмене изјаве, о томе ће сачинити службену белешку.

Иницијатива НоВа – Inicijativa NoVa

Извор: vakcinainfo.org

————

ПОВЕЗАНО:
*ТРИБИНА о (не)оправданости присилне вакцинације у Новом Саду: АКО НЕКО КАЖЕ ДА ЈЕ „СТРУКА ПРЕПОРУЧИЛА ДА ТО БУДЕ ОБАВЕЗА“ ОНДА ЛАЖЕ
*Др Јована Стојковић: ВАКЦИНЕ – ПИТАЊА БЕЗ ОДГОВОРА!

—————–

13.6.2016. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић