Када је недавно Бата Живојиновић преминуо, Блиц и Политика су га представили као „српског и југословенског“, док су га Ал Џазира и Аваз назвали „србијанским“ глумцем. Такође су, ових дана, босански медији (Аваз или Н1) Зорана Кесића, упућујући на његово измотавање са Милорадом Додиком, уредно назвали „србијанским комичарем“, док је најновији интервју вође странке „Доста је било“ у БиХ изашао под насловом: „Саша Радуловић, сарајлија и србијански опозиционар“.
И хрватски медији и политичари, уз босанске, уредно користе израз „србијански“. Тако је доскорашњи председник хрватске владе Зоран Милановић, усред избегличке кризе, био изјавио: „Ја сам један од већих пријатеља Срба у Хрватској, али Србијанци – то је нешто друго“.
Тиме је још једном потврђена систематска језичка политика Хрватске, усмерена на стварање разлике између Срба из Србије и Срба ван ње.
Средиште те политике јесте лексема „Србијанац“.
За хрватске медије, када је реч о било којој установи или појави у Србији, придев „српски“ једноставно не постоји. Не само да Хрватска зна једино за „србијанску владу“ или за „србијанског предсједника“. Чак и Господин Иринеј, за хрватске медије је само „србијански патријарх“ (такође: овде, овде, овде и овде).
У вези са овим последњим, Зоран Ћирјаковић скреће пажњу да је и Радио Слободна Европа, коју финансира влада САД, својим „програмима на јужнославенским језицима“ такође почео да говори: „србијански патријарх“. Сличну, још доследнију језичку политику, упозорава Ћирјаковић, води Southeast European Times, гласило чији је „спонзор“ „Америчка команда у Европи“.
Политичко разликовање придева „србијански“ од „српски“, како објашњава лектор Градимир Аничић, у јавном говору потиче из 1882. године, када је Кнежевина Србија постала краљевина. Тада је из Беча дошао протест у коме се тврди да краљ Милан „не може бити српски, већ србијански краљ“. „Аустроугарска је увек инсистирала на придеву `србијански` јер им је свака Србија ван Београдског пашалука била превелика“, подсећа Аничић.
И не само да су хрватски, босански и амерички медији препуни „Србијанаца“. Ова лексема проширила се и по Србији, нарочито у медијима који су новцем или идеологијом везани за Хрватску и/или САД.
Најпре, на „Србијанцима“ се инсистира у антисрпским гласилима по Војводини, који, по правилу, пропагирају некакав „војвођански идентитет“, па и „војвођанску нацију“. Као што је исцрпно показано у књизи Досије: Аутономна покрајина Војводина (ур. Чедомир Антић), у томе се посебно истичу портали Слободна Војводина и Аутономија инфо.
Овај први портал, рецимо, пише о „болесном хегемонизму (…) Србијанаца“, оптужујући да је јужно од Саве и Дунава „зло у народу, генетски усађено“. На том порталу такође се може прочитати да је „србијанска војска, уз османлије, побила више народа у Војводини него и једна војска после кроз историју“, те да би најбоље било „лепо оградити смрдију (мисли се на средишњу Србију – С. А.) бодљикавом жицом и све прогласити тешко контаминираном зоном“. Следећи овакву реторику Војвођански отпор објавио је „Приручник за пружање грађанског отпора“ у коме позива на „ослобођење Војводине од србијанске окупације“.
И Аутономија инфо, чији је издавач Независно друштво новинара Војводине, кроз перо Динка Грухоњића, уредно инсистира на „Србијанцима“, односно на „србијанској националистичкој власти“, „србијанској политичкој сцени“, „србијанској влади“, итд. За Грухоњића су карактеристичне реченице натопљене антисрпским тоном: „Војводина је наново додељена Србији након Другог светског рата, да би се повећао недовољно постојећи србијански антифашистички капацитет“. Као што се види, придев „србијански“ по правилу је употребљен у сврху дистинкције, ниподаштавања и вређања.
У Београду на „Србијанцима“ најпре је инсистирала Соња Бисерко и њен Хелсиншки одбор. У публикацијама ове организације њена председница готово обавезно је користила синтагме попут „србијанског друштва“, за које, рецимо, каже да га одликује „тоталитарни начин мишљења“, као „главна опструкција демократизацији друштва“.
Ипак, београдски медиј који је најдоследнији у „србијанчењу“ свакако су Е-новине. У њима се у потпуности следи хрватска језичка политика. Тако у Е-новинама постоји: „србијанска Влада“ (на пример: овде и овде), „србијански премијер“ (на пример: овде, овде и овде), „србијански председник“ (овде, овде и овде), „србијански парламент“ (овде), „србијански безбедносни апарат“, „србијански медији“, „србијанска делегација“, „србијанска престоница“, „србијанска министарства“, „србијанско тржиште“, „србијанска историја“, „србијанска стварност“, „србијански министар здравља“, „србијански превозници“, па чак и „србијански фудбал“ у коме се игра „србијански шампионат“.
Наравно, у Е-новинама уз придев „србијански“ најчешће иде и нека негативна реч или синтагма, па тако у „србијанском политичком мраку“ слободно дивљају „србијански неонацисти“ и „србијанске неонацистичке банде“, попут „србијанске фашистичке фаланге Наши“, због чега је неограничено на делу „србијански фашизам“, а званична политика „србијанске државне олупине“, бар када је реч о ратним злочинима, није ништа друго до „србијанска зајебанција“ (наслов овог текста је, иначе, карактеристичан за слику Србије коју дају Е-новине: „Држава унапређених кољача“).
Е-новине се толико труде да избегавају реч „српски“, да уместо „великосрпски“ радије кажу „великосрбијански“. Због тога у Е-новинама читамо о „великосрбијанцима“, „великосрбијанштини“, „великосрбијанским сакалудама“, „великосрбијанском скупу“, „великосрбијанским екстремистима“, „великосрбијанском олошу“, „великосрбијанском чопору“, „великосрбијанској курти&мурти и радојици&милојици“, „великосрбијанској клерофашистичкој банди Двери“, „великосрбијанским оргијама“, „помахниталим великосрбијанцима“, „великосрбијанском трабанту“, „великосрбијанском фанатику“ итд.
Но употреба „србијанства“ у Србији није учинак аутентичне разликовности настале у Србији, већ резултат преузимања модела хрватске језичке политике према Србима. Наш сопствени осећај за језичку политику, међутим, као део културне и националне политике готово да уопште не постоји. Због тога и они који не припадају колонијалној интелигенцији често нису у стању да препознају „кукавичија јаја“ антисрпских (микро)империјализама.
У Србији се, упозорава Владислав Ђорђевић, просто бежи од термина „српски“, поготово у називима националних установа – потпуно супротно званичној хрватској језичкој политици (види табелу).
| Србија | Хрватска |
| Радио-телевизија Србије | Хрватска радио телевизија |
| Електропривреда Србије | Хрватска електропривреда |
| Железница Србије | Хрватска жељезница |
| Народна банка Србије | Хрватска народна банка |
| Црвени крст Србије | Хрватски црвени криж |
| Телеком Србија | Хрватски телеком |
| Путеви Србије | Хрватске аутоцесте |
| Србија воде | Хрватске воде |
| Привредна комора Србије | Хрватска господарска комора |
| Институт за јавно здравље Србије „Др Милан Јовановић Батут“ | Хрватски завод за јавно здравство |
| Републички фонд за здравствено осигурање | Хрватски завод за здравствено осигурање |
| Републички фонд за пензијско и инвалидско осигурање | Хрватски завод за мировинско осигурање |
| ТАНЈУГ | Хрватска извјештајна новинска агенција |
| Лутрија Србије | Хрватска лутрија |
| Пошта Србије | Хрватска пошта и телекомуникације |
| Србијашуме | Хрватске шуме |
| Олимпијски комитет Србије | Хрватски олимпијски одбор |
| Ватерполо савез Србије | Хрватски ватерполо савез |
| Историјски музеј Србије | Хрватски повијесни музеј |
| Удружење књижевника Србије | Удружење хрватских књижевника |
| Ауто-мото савез Србије | Хрватски ауто клуб |
Готово сва друштва или установе које данас у Србији носе назив „српски“ тај назив су добиле још пре 1945. године, или чак пре 1918. године – попут „Српске академије наука и уметности”, „Српске књижевне задруге”, „Српског народног позоришта”, „Српске православне цркве”, „Српског лекарског друштва“ итд.
Ретке су установе или друштва које данас добијају предзнак „српски“, попут „Српског књижевног друштва“ – основаног 2001. као пандан Удружењу књижевника Србије. Тамо где је удружењима или установама враћен стари назив, често је то било уз озбиљне отпоре и негодовања због „национализма“ – попут онога што се догађало приликом промене назива „Социолошко друштво Србије” у ранији назив: „Српско социолошко друштво”.
Али, питаће поједини неупућени или наивни читалац, како да направимо језичку разлику између Србије и српских крајева, а без коришћења често пејоративног атрибута – „србијански“?
То се најбоље може урадити терминима „српски“ и „свесрпски“. А разлика унутар српске нације може се лако направити кроз сложенице „Срби из Србије“, „Срби из Републике Српске“, „Срби из Црне Горе“, итд.
Најважније је, као што је студиозно показао професор Миро Ломпар, у својој књизи Дух самопорицања, не наседати на туђу и непријатељску културну и језичку политику. Тако тај опасан клин између „Срба“ и „Србијанаца“ неће моћи да разори оно што увек мора да остане јединствени српски национални корпус.
Извор: ФСК
7.6.2016. за ФБР приредила Биљана Диковић
СРБски ФБРепортер 
Nije svaki Srbin Srbijanac i nije svaki Srbijanac Srbin! Srbi žive i van granica Srbije (kako to je neka druga priča) a Srbijanci su državljani Srbije. Tako na primer Đula Mešter, naš proslavljeni odbojkaš je Srbijanac a nije Srbin isl. Glavni problem je u nama što se uporno delimo i zavađujemo međusobno dok neko drugi iz svega toga izvlači korst…
Свиђа ми сеСвиђа ми се
па морамо да се договоримо – ко је:
– хрватијанац
– федерацијанац
– црногорцијанац?
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Сетимо се само строго поверљиве хрватске „Окружнице“ (1) коју је објавило вођство Хрватске сељачке странке, после тз. „Споразума“ Цветковић- Мачек, који је склопљен по наредби лондонског Форињ офиса, у којој су изнети циљеви, стратегија и тактика хрватске политике у ХХ столећу. Сматрамо да овој „Оружници“ нису потребни никакви нарочити коментари јер је ток историје потврдио њену аутентичност. У „Окружници“, стоји између осталог, још и ово:
“Дужност је сваког појединог и истакнутог члана Хрватског народног покрета, да у свакој пригоди растумачи присташама праве циљеве ‘Споразума’. Треба сваки члан увијек да има пред очима, да су средства и начин борбе уприличени прама тому, уз што мање жртава и потреса постићи што већи позитивни резултат.
Хрватски сељачки народни покрет, за разлику од иних хрватских покрета ИЗВАН ДОМОВИНЕ, неће хрватски народ убацити у борбу, која би му могла штетити и ставити га у погибељ и постигнуће коначних хрватских цељи, које јесу и остају, увијек исте и непромијењене, т. ј. ПУНА СЛОБОДА И ДРЖАВНА НЕЗАВИСНОСТ. ХРВАТСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ тежи и настоји, да израбљујући сваку ситуацију, получи што већи успјех, и баш у ту сврху је и склопио ‘СПОРАЗУМ’ као згодно средство и оружје борбе Хрватског сељачког народног покрета. Нека стога свакоме буде јасно, да ‘СПОРАЗУМОМ’ хрватско народно вођство није се одријекло постојећих крајњих цељи хрватског народа. Прама присташама требате увијек и посебно нагласити, да под тим увјетима сада има радити и поступати како слиједи:
I. ‘СПОРАЗУМОМ’ постигнута су две важне цељи покрета:
а). – СЛОМЉЕНА ЈЕ ДРЖАВНА ЦЈЕЛОВИТОСТ. Држава је разједињена на два подручја. Бити ће задаћа Хрватског народног вођства да ову раздиобу што више и јаче развија. Зато у свим нашим изјавама, говорима и чланцима, те разговорима, НЕЋЕМО НИКАДА УПОРАБИТИ ИМЕ ЈУГОСЛАВИЈА, НЕГО ДРЖАВНА ЗАЈЕДНИЦА. Овим хоћемо казати и нагласити, да је држава састављена из више дијелова. Говорити ћемо и писати о НАРОДИМА државне заједнице, чиме хоћемо нагласити да има више народа, тиме наглашујући посебност хрватског народа.
б). – Постигнуто је да су београдски фактори, мислимо на ВЛАДУ КНЕЗА НАМЕСНИКА, одступили од појма народног јединства, што је врло важно, јер је тиме изгубљено оправдање за постојање државе. СРУШЕН ЈЕ ТИМЕ САМ ТЕМЕЉ ЈУГОСЛАВИЈЕ, а то је најважније. При тому су нас извјесни београдски кругови помагали, као и дио србске интелигенције, а и Српска-православна црква. Они су већ почели да истичу посебно Српство, чиме су они нама олакшали борбу против југословенства, као нашег највећег непријатеља. Тебаће због тога чувати се нападаја на Српство, док ћемо водити смишљено борбу против југословенства…
II. ’Споразумом’ смо достигли, да су наши народни заступници, као хрватски министри ушли у средишњу владу. Треба да се они увијек у тиску, у нашим изјавама, те у разговорима називају ХРВАТСКИ МИНИСТРИ, јер се тиме истиче њихов државно-правни положај…
III. КНЕЗА НАМЈЕСНИКА ДРЖИМО У НАШОЈ ВЛАСТИ. Пред њиме смо увијек на оку вјерни, али опријезни, док у ствари он је играчка у нашим рукама. Ласкањем његовим културним способностима одличног државника еуропског кова, умног те далековидог политичара, који је увуђао оправданост хрватских захтева увијек ћемо га моћи упорабити у наше цељи. ОН ЗНА ДА ГА СРБИ НЕ ВОЛЕ, за нас је и то повољно, с тога наш тисак ће увијек о њему повољно писати, треба хвалити и ласкати му, ДОК О КРАЉУ нека се пише врло мало. Увијек истицати КНЕЗА НАМЈЕСНИКА, а КРАЉА ОСТАВЉАТИ У ПОЗАДИНИ. Кнез намјесник неискрен је и подмукао, али врло пријамљив за додворивање и сугерирање да би требало да ОН остане на вођству државне заједнице. ИСТИЦАТИ ДА ГА ХРВАТИ ПОШТУЈУ И ЦЕНЕ. Она друга два намјесника нијесу важни…
IV. У нашем тиску, те нашим разговорима и изјавама треба и сада, а ПОСЕБНО ЗА ВРИЈЕМЕ ПРОВОЂЕЊА ‘СПОРАЗУМА’ наставити борбу проту београдској хегемонији, треба нагласавати злодјела диктаторских режима, треба нападати све оне који не схваћају да је свакој акцији и идеји народног и државног јединства заувијек одзвонило. Треба тражити даљну изградњу Аутономије, и наглашавати незадовољство са постигнутим ‘СПОРАЗУМОМ’, треба се увијек тужити да ‘СПОРАЗУМ’ не извршује се и не ставља у дјело. Тим начином хрватски министри и предсједник моћи ће увијек жалити се и приказивати пред средишњом владом и пред Кнезом Намјесником тражећи нова права и нове уступке за Хрватску, позивајући се на потребу, да се уклони народно незадовољство, у интересу државне заједнице и изграђјивању бољих одношаја Хрвата и Срба.
V. Треба избјегавати упорабу БАНОВИНА ХРВАТСКА, а насупрот тому треба се то више служити ознаком ХРВАТСКА, ХРВАТСКА ВЛАДА И ТОМУ СЛИЧНО. Трба увијек писати, говорити о одношају Хрвата, хрватског народа и ХРВАТСТВО истицати као фактор међународне политике, НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВНЕ ЗАЈЕДНИЦЕ. Уопће у никаквим чланцима и говорима неће се ни помињати државне заједнице, поготову не Југославија.
VI. Треба добити своју посебност у спорту, треба добити уред за тисак, свој радио, те сваком пригодом пред вањским сијетом иступати као представник ХРВАТСКЕ ИЛИ ХРВАТСКОГ НАРОДА.
VIII. Треба све установе, друштва, подузећа, културне заводе и т.д. означити увијек као ХРВАТСКЕ И ХРВАТСКОГ НАРОДА. Истицање Хрвата увијек и на сваком мјесту и у свакој пригоди. Треба искључити строго хрватске књижевнике од србских, хрватску литературе од србске, хрватску повијест од србске. УКРАТКО: УВИЈЕК РАСТАВЉАТИ И ДИЈЕЛИТИ. Добро ће нам доћи и извјесна настојања диобе језика. Нека се и ту покуша.
IX. Треба систематски отклонити све ријечи, све називе и све ознаке, до данас упорабљиване на србском начину, зато треба поставити и опет увјести хрватске називе чиновништву. Упутити треба тисак да се клони србских назива уопће. Наше новине требају доносити вијести из хрватских крајева одјелито од вијести из других крајева државне заједнице. Све те вијести треба пак унашати скупа са вијестима из иноземства…
XII. Треба увијек истицати, да је стање ‘СПОРАЗУМА’ сада први ступањ, први за постигнуће даљних и виших цељи, зато треба увијек говорити и спомињати СЛОБОДНУ И НЕОВИСНУ ХРВАТСКУ, САМОСТАЛНУ ХРВАТСКУ и т.д. Нека се увијек гвори о хрватским интересима, о хрватским народним правима, хрватској дужности и т.д. Хрватске народне масе нека су увијек будне. Њима треба увијек спомињати хрватско народно заступништво, хрватске народне заступнике, хрватски сабор и т. д.
XIII. Наше противнике увијек оштро нападати, приказивати их као носиоце корупције оштећавања народних интереса, као крвнике хрватског народа, као издајнике којима ће судити народни Суд. Треба омаловажавати њихова дјела, њихов тисак, претћуткивати и ругати му се, изигравати их смјеху и поруги.
XIV. Држећи се горњих упустава ми ћемо израбити сваку коњуктуру за наше цељи. МЕЂУДРЖАВНА СИТУАЦИЈА ИДЕ НАМА У КОРИСТ. РУШИ СЕ СИСТЕМ ВЕРСАЈА, А ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ УМЈЕТНА ТВОРЕВИНА ТОГА СИСТЕМА. НАШЕ ЋЕ ВОЂТВО БАЛАНСИРАТИ ИЗМЕЂУ ДЕМОКРАТИЈЕ И ОСОВИНЕ. ИМАМО ЉУДЕ И ЗА ЈЕДНЕ И ЗА ДРУГЕ. ГЛАВНО ЈЕ: ДА СЕ РУШИ ЈУГОСЛАВИЈА. Код тога нас у велико помаже КАТОЛИЧКА ЦРКВА с једне стране, и МЕЂУНАРОДНИ КОМУНИЗАМ с друге стране. Треба стога уздизати католичанство као главну грану хрватства. На православну цркву као Бизантинску културу треба наваљивати и истицати, да су специјалне одлике.
XV. Ових се упстава строго придржавати и нека их позвани протумаче на згодан начин свим присташама. ТРЕБА ИХ ДРЖАТИ КАО СТРОГО ПОВЈЕРЉИВО И ТАЈНО. Зато одговарају вођи мјесних организација. Упуте пак детаљније дати ће свима хрватски народни заступници.
НАПРИЈЕД СВИ ЗА СЛОБОДНУ И НЕОВИСНУ ХРВАТСКУ ДРЖАВУ.
ВЈЕРА У БОГА И СЕЉАЧКА СЛОГА
(1) Види: Др. Фердо Чулиновић: Слом старе Југославије, Загреб, 1958, стр. 97-102; Др. Љубо Бобан: Споразум Цветковић-Мачек, Институт друштвених наука – Одељење за историјске науке – Серија 1 – Монографије, 5. Београд, 1965, стр. 421-424; Вукашин Р. Перовић, Енциклопедиски Коментар ‘Геносида’ – Прва четничка енциклопедија, Књ. 1, Св. 1, Минхен, 1964, стр.389; Миладин Вујиновић, Први хрватски масовни злочин, “Српски Гласник”, Просветна библиотека СНО у Аустралији, 10 мај 1970, стр. 7-11
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Баљезгарска бечко-берлинска марксистичка парамилитарна Комунистичка Партија Југославије била је доследна коминтерновском, фабијанском, бундистичком и интермариумском програму у свим конгресним и земаљским коференцијама, резолуцијама и одлукама да на линији отвореног дефетизма разбије Краљевину Југославију и српски народ. У баљезгарском комунистичком листу “Трудбеник”, органу „радног народа“ Војводине, објављен је чланак у јануару 1941 године под насловом “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, где дословно стоји:
“1918 године србијанска буржоазија из Војводине, Хрватске, Славоније, Црне
Горе, Босне, Херцеговине, Косова, Метохије и Македоније уз помоћ крупних
капиталиста, велепоседника, и плаћеника, није дала право народима ових земаља да се сами определе него их је подјармила и силом им натурила своју хегемонију… Један спасоносни пут за све национално угњетене народе, дакле и војвођанске Мађаре јесте народно-ослободилачка борба на бази пролетерског интернационализма. То је онај исти пут којим су ишле и стигле својој мети угњетене нације и групе царске Русије, које су велико-руски империјалисти угњетавали на нечувен начин…” (Види: “Трудбеник”, орган радног народа Војводине, бр. 1, година 1, Јануар 1941, “Национално-ослободилачка борба народа Војводине”, стр. 6).
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Само треба рећи Србски,све остало је грешка па долазила она од непријатеља или од самих нас исто је .Нико нам није крив што још увек не схватамо своје заблуде југословенства и цену коју смо платили,а тек друга заблуда комунизам због које ћемо још дуго плаћати рачуне заблуде.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Одлична и темељна анализа једног од врхунских српских аналитичара. Можда је Антонић то намерно избегао али мислим да се ваља подсетити у јавности пренетог говора мржње Čanak proustaše Nenada – нескривеног мрзиоца свега српског, када је тражио да САНУ промени име у АНУС. Вест из октобра 2003.:
http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2003/10/28/srpski/D03102704.shtml
Свиђа ми сеСвиђа ми се