Феномен јединствен у свету налази се на Власинском језеру. Посетили смо Власину и видели њене лепоте, као и плутајућа острва, драгуљ који би, да је на неком другом месту у свету, постао туристички хит, али нажалост још не и у Србији.

Када ходате по њима, имате осећај да шетате по облацима…у питању су острва од тресета или, како их називају, праве „плутајуће галије“. Посебна су по томе да мењају свој положај, а настала су од подводног биљног света израслог на тресету, који се у великим парчадима откинуо са дна језера и испловио. На њима се налазе врбе и брезе, због чега изгледају као праве покретне оазе, а још и плутају – покрећу их ветрови приликом подизања водостаја језера…

Све то би неки странци давно искористили и претворили у туристички рај у који бисмо, вероватно и ми данас хрлили.

Али ми Власину нисмо претворили у рај. И то је туга…

Ево како данас изгледају Власинско језеро и околина:

Овај приказ слајдова захтева јаваскрипт.

Село Сухи дол у близини границе са Бугарском, раније насељено, сада броји само неколико сталних становника. Наиђе се на само по неку екипа ловаца у потрази за срндаћима.

Давно насечена дрва стоје наслагана поред шупа, затворени бунари, непокошена трава, цреп на појединим кућама зарастао је у маховину и стопио се са природом.

Пут ка селу које се налази на неких 1.000 метара надморске висине и даље није урађен, а то је једини пут и до оближњег насеља Клисура у којем мештани купују намирнице, плаћају рачуне, и сваког четвртка одлазе на бувљак који је раније био права сензација…

Сећам се неких ранијих времена када су људи су долазили из околних села са бугарском ракојим „мастиком“, алвом, слаткишима и мноштвом робе, а данас су ту тек по нека тезга и уморна лица незаинтересованих продаваца.

Сви су расположени за причу и то углавном о „празним обећањима која стижу из општине“ – како ће средити путеве, али и викенд насеље у близини језера.

„Сви нам обећавају како ће се побринути да нам буде боље, све нам обећавају док ‘не седну у столицу’, после тога нас више и не питају како смо“, жале се продавци док нам нуде алву:

„Ја сам српски Бугарин, а он је бугарски Србин, моја алва је боља, ево ти пола киле за 200 динара“. Причају о језеру са осмехом на лицу и вичу „То је море Србије“.

Од Клисуре крећемо ка самом језеру које је удаљено неких тридесетак километара и налази се на висини од 1.200 метара надморске висине.

Уз пут срећемо краве и овце које се шетају поред улице, као и псе који лежерно прелазе пут без страха од аутомобила.

Опет видимо напуштене фабрике и куће и нигде других туриста, нигде живе душе…Као потпуни контраст стоји хотел Власина и само неколико сређених и лепих вила које нуде смештај, а налазе се поред самог језера.

А језеро је прича за себе…И то лепа и мистична.

Окружено планинама Грамада, Варденик и Чемерник, налази се на 1.213 метара надморске висине. Баш та висина даје му посебну драж, па је тиме употпуњен осећај да ходате по небу, када закорачите на острва.

У питању је вештачко језеро, настало подизањем бране и акумулације на месту истицања реке Власине из Власинске тресаве, за потребе хидроелектране.

Градња бране започела је давне 1946. а довршена 1949. године. Исте године започело је пуњење језера, а изградња целог система и све четири хидроелектране трајала је до 1958. године.

Сада је Власинско језеро дуго девет километара, има максималну ширину од 3,5 километара и највећу дубину од 35 метара. Због свега тога је једно од највећих акумулационих језера на Балканском полуострву. Боја језера варира од сиво плаве поред обале до тамне тегет на средини језера.

Од мештана смо ту чули и легенду о воденом бику која каже – „Некада давно у језеру је живео водени бик, који је често ноћу излазио из воде на обалу и сељанима убијао говеда која су око језера пасла траву. Пошто је поубијао много говеда и задао сељанима велики страх, неки ковач се досетио да свом волу окује рогове гвожђем и пусти га да пасе крај језера. Кад је водени бик изашао из воде и полетео ка ковачком волу, он га је пробо окованим роговима, те се водени бик вратио у језеро и више се никад није појавио, већ само 1827. године пред руско-турски рат и српско-турски рат, кад се из језера чула рика бика да се тресла цела околина, а из воде су избијали велики мехури“.

Да вас на Власини иза сваког ћошка чека нова тајна, потврдило се у нашем повратку с језера…

Пут нас је нанео у манастир Паља, заправо манастир Ваведења Пресвете Богородице, у селу Паља, на око 50 километара од Сурдулице. На левој обали реке Меденице смештен је овај културно историјски споменик из 13. века.

Поред њега тече поточић, а недалеко је и извор свете Петке, из ког тече вода за коју се верује да је лековита. Ту долазе људи да се умију или понесу воду. Манастир је, кажу мештани, у два наврата посетио и Свети Сава, први пут када је путовао за Свету Гору, а други када је путовао у Бугарску.

На крају нашег пута, наду улива то што је пут, који је до пре неколико година био непроходан и само се пешице могло доћи до цркве и извора данас асфалтиран, а у непосредној близинио цркве и звоника, зида се конак. Унутрашњост цркве такође је сређена, а сачуван је део фресака, као и олтар.

На последњој тачки нашег пута ето и мало наде да ствари иду набоље и да се нешто ради.

Одлазимо с Власине с помешаним осећањима, док нам кроз главу пролазе призори нестварне лепоте природе, пресечени контрастом слика оронулих кућа и имања…

Аутор: Данијела Пашић, Стефан Стојановић
Извор: МОНДО

—————

3.5.2016. за ФБР приредила Биљана Диковић