Љубиша Марковић

СЛОВЕНСКИ НАРОДИ КАО ЖРТВЕ (АСК)АНАРХО-СОЦИЈАЛИСТИЧКО-КОМУНИСТИЧКИХ ЕКСПЕРИМЕНАТА ЗАПАДА

Када погледамо словенске народе и државе, уочићемо код сваке сличне проблеме: интернационализација и мондијализација испред родољубља, денационализација науштрб националног, слугањско-поданичка филозофија спрам западног света, економска, војна, политичка и свака друга увезаност и зависност од тзв. запада, економско сиромаштво, културно-уметничка периферија, научно-технолошка инфериорност(научници у тим земљама нису цењени и плаћени, последично одлив мозгова на запад), сеоба и предаја(продаја) националних ресурса тзв. западном свету, …  Русија као највећа и најјача сила у словенском корпусу се суочава са сличним проблемима: пљачка националних ресурса и изношење пре свега на запад(тајкуни, око 100 млрд на годишњем нивоу), недостатак производње нове вредности (изузев војне технике где је исто тако дискутабилна научнo-технолошко независност), комплекс запада код елита, УСД($) као незванична валута у народу, сиромаштво широких народних маса,…

Случај или не, казује да су сви словенски народи и државе, преживеле анархо-социјалистичко-комунистички(АСК) експеримент. Резултате тих експеримената можемо видети једноставним глобалним прегледом утицаја, моћи и значаја сваког словенског народа и државе понаособ а и заједно(ако уопште можемо говорити о заједништву словенских народа и држава) као свесловенски национални корпус. Узрока има много, комплексни су и већину треба тражити у нашим унутрашњим редовима. Критичко сагледавање сопственог стања, уочавање и регистровање унутрашњих слабости, су почетак активног приступа и одговорности према сопственим народима и државама.

КОРЕНИ

Све модерне револуције и сва АСК размишљања и идеологије од времена индустријске револуције па наовамо, су настале на темељима  париске комуне(франц. La Commune de Paris). Без да улазимо у критику саме париске комуне, позабавићемо се последицама АСК експеримената на наш народ и државе. Намерно употребљавам множину, јер су уочи великог Рата постојале две србске државе.

Србски а и остали словенски народи су због свог слободарства(воле слободу а не цене је) и наивности, били и остали пријемчиви за разне експерименте, соц-комунистичке идеје и `шарене лаже` империјализма светских сила. Ако узмемо у обзир, да су пруси помогли гушењу париске комуне 1871 године, а само  40-ак година касније подстакли,  помогли и подржали октобарску револуцију у Русији, потврда наше(словенске) наиве и Бизмаркове тактичке далековидости, се не поставља као питање. У Србији су семе АСК идеја успешно посејали Димитрије Туцовић и Светозар Марковић, на које се је само накалемио изразити диктатор и кроато-комуниста, и у једном грађанском рату завладао србским народом. На жалост та његова владавина и увођење комунизма у Србији, је оставило тешке последице, са којима и сада живимо. Јер данас Србијом владају, деца и унучад тих истих соц-комуниста и идеолошка деца, који сатиру све србско што још постоји у име неког интернационализма и мондијализма, боље рећи фиктивног мондијализма и еуропејства.

Индустријска револуција (у научно-технолошком смислу) је изнедрила, боље рећи изоштрила два велика класно супростављена табора-буржоазију и пролетеријат. Свет је касније, услед великих научно технолошких открића, развоја медицине и хигијене, задесио прави демографски бум, који је додатно изоштрио  свет у коме живимо и супротности са којима смо и та два табора. Резултирање тих супротности, империјалне амбиције великих сила и њихових “игра моћи“ су довеле до Првог и Другог великог рата.

У време великих друштвених промена се стварају супротности: на једној страни страшно сиромаштво на другој бајковито богатство, новостворене елите. Баш као што је индустријска револуција изнедрила класну изоштреност, тако и садашње промене стварају нове буржује и нове пролетере. Разлика је многострука. Пост информатичко доба је изнедрило квази-индивидуализам(као привид индивидуалне слободе),  који у доброј мери спречава удруживање и организовање ради промене стања. Тиме се дволичност новог доба вишеструко исказује.

Злоупотреба покушаја решења класних супротности као и експеримент који није успео у виду реализације социјално-комунистичких идеја је само повећао фрустрацију. Важно је напоменути да је  експеримент  примењен пре свега над словенским народима и  изведен у словенским државама. Каснија информатичка и интернет револуција су само додали и усложили целу причу.

Занимљиво је да данас у свету, неолиберални коапитализам спроводи тзв. левица, што је апсурд-левица спроводи опонентан концепт и то боље од оних чија је то филозофија-идеологија. Мада, када боље проучимо корене левичара, анархиста и соц-комуниста, они су сви за мондијализацију а против народних и националних држава и система. Из буржоаског либерализма је настао класни либерализам,  да би након тога настао капиталистички либерализам и сада неолиберализам, који је на делу широм планете. У Србији покушавају сви-све гарнитуре на власти, да нам усаде тај неолиберални приступ који нас потире, који нас и социјално и национално убија.

Да ли се још уопште може говорити о демократији, демократским друштвима и начелима? Испада, да је то само празна фасада, у име чије се спроводи нео-феудална политика, чак не ни неолиберална. Демократија је свој зенит достигла са падом берлинског зида и од тада је следило само урушавање тог система вредности. Односно, испада да је са падом берлинског зида, пала и демократија. Очигледно је демократија могла да се развија само у напетом систему обећања. Обећање и превара, рекао бих. Сада се чак користи и израз постдемократија. Да искључимо тезу, по којој је демократија била само оружје западног света. Да ли је треба уопште искључити, поставља се питање? Можда је као и код управљања кризама и једно и друго.

Ми смо сада као друштво преузели као своју наметнуту нам политичку агенду и инсистирањем на њеном спровођењу(истрајањем), заправо срљамо у пропаст. Преламање свих тих деструктивних процеса, кроз социјалну призму је попримило драматичне размере и убрзава процес разарања здравог ткива србског народа. Питање је где је сада то ткиво? -У следовима, интуитивном и подсвесном свесношћу да је то некада постојало и да је ту негде.

ТАЈКУНИ-ЗАДУЖБИНАРИ

Велика већина индустријалаца Србије се је створила и етаблирала крајем 19. и почетком 20-ог века. Ти индустријалци су пре свега имали осећај за свој род и народ, имали су родољубље као водиљу и топли славенски осећај за човека, за сараднике, колеге и раднике који су радили у њиховим индустријама. Развијали су индустрију Србије, куповали земљу од туђина, оснивали школе, задужбине, фондове и стипендије, за србску младеж. Све што су стварали су оставили своме роду. Зато и идеје анархо-социјалиста и комуниста, Кропоткина, Бакуњина, Маркса, Енгелса, Туцовића и Марковића нису могле да се развију у тој мери и заживе у Србији. Јер однос главних индустријалаца до Србије, рода и народа свог је био другачији, хришћанско-православни, визионарски, човечан, социјално и друштвено одговоран, државнички могло би се рећи.

Разлика између тих неимара и градитеља Србије и садашњих тајкуна и богаташа је огромна. Они први су градили и развијали Србију, ови други је пљачкају, не остављају ништа, износе све као последњи десперадоси преко Рио Грандеа и изигравају “џетсетере“ по целом свету. Зашто разни Поповићи, Хамовићи, Лазаревићи, Зептери, Мишковићи, Дракулићи, Карићи, Костићи, Бекои и остали, не остављају нешто своме роду, да их по нечему памтимо? Ваљда зато што краду свој род, не граде и не стварају нову вредност, него краду. Зато што, као продукт АСК-а, немају осећај за родољубље, србство, род и народ свој, зато што су као скакавци за пољопривредне усеве, иза њих ништа не остаје без пустош. Заједно са политичарима пустоше Србију и представљају истинске народне непријатеље. У томе је разлика између њих и оних. Зато тамо нису могли да се развију идеје АСК-а. Зато што су садашњи тајкуни Србије заправо потомци исфрустрираних АСК-оваца(који нису могли нормално да развију своје идеје у србству-јер није било подлоге), зато што су им садашње стање омогућили кроато-комунисти у Србији и њихови потомци.  И ту је разлика између друштвено-социјално одговорних, народно-родољубиво расвешћених индустријалаца и садашњих тајкуна-пљачкаша Србије.

Ондашњи и садашњи политичари су опет прича за себе и предмет посебних социолошко-психолошких студија, историчара и хроничара, разлике су библијске, и односе се пре свега на питања родољубља, националне слободе и народне државе.

СИРОМАШТВО

У политичко, економски и друштвено опустошеној Србији, сиромаштво је постало баук са којим се живи. Истовремено, аналгетик, анестетик, и наркотик, којим се гуши жеља по бољем животу. Сиромаштво краде људима достојанство, уништава и “обезчовечује“. Последично, једно сиромаштво води у друго.

Идеале слободе продајемо за кредите, који ионако заврше у џеповима тајкуна и политичара. Тако да су сада наши политичари заправо сервис тајкуна а не народа који их `бира`. Како су истовремено у служби остварења интереса страних центара моћи, као добре слуге  уживају њихову подршку. Ти наши политичари у Србији популистички заступају тобож националне идеје, а када оду у иностранство, они не само да се тога стиде, него су већи европејци и мондијалисти од свих тамо којима се удварају и улизују, под којима имају слугерањски однос и држање. Али зато су овде јаки диктатори, јер ако тамо морају  да понижавају себе и народ који представљају, исфрустрирани дођу овде и сопствени народ  додатно понижавају тиранијом и диктатуром.

Борба против те диктатуре и тираније мора постати наш императив. Револуционарна промена система владавине у Србији је више него неопходна. С тим, што револуција не сме бити стихијска, она мора бити паметно испланирана и вођена.

Она мора бити заснована на нашој националној и социјалној борби истовремено(јер су нас много осиромашили) и те две борбе се морају разлучити. Може бити и једна али морају  се јасно дефинисати границе и не само границе те борбе, него и границе надлежности. Дакле не сме да социјално потре национално, као што ни национално не сме социјално.

Љубиша Марковић, СНП Корак Србије

————

01.06.2016. за ФБР приредила Биљана Диковић