Занимљиво је радити у просвети. Увек имаш само таблу и креду, али, зато свако мало мораш да научиш нове изразе који дају озбиљност твом држању креде.
У почетку беше реч. Додаше јој таблу и креду, па тако настаде образовање.
Онда је образовање постало едукација.Силни родитељи нису желели да им дете буде едуковано. Желели су само васпитано и образовано дете, али, добише – курикулум! А ми се радо ухватисмо за тај… курикулум, па кренусмо по семинарима, сатима и данима, викендима, летима и зимама… кад, дође опет неки нови министар(ка) па заједно с Дарвином остадосмо и без курикулума! Дарвин нам се вратио, али бодови које освојисмо преко курикулума одоше унеповрат.
Ее, али се онда дошло до закључка да смо традиционално досадни уз таблу и креду, па нас наговорише да исте користимо активно радионичарски. Дотле нам традиционално образовани ђаци одоше као стручњаци у бели свет, нико им није замерио ни традиционално васпитање и образовање, ни то што нису курикуларно едуковани.
А ми остадосмо у активним радионичарским методама. Што рече један родитељ: ,,Радионицу имам и ја код куће, само је ми зовемо гаража, а поправљамо аутомобиле у њој!“ За то време ја покушавала да поправим његовог сина у својим радионицама, али, тешко је кад не смем да га васпитавам, а морам да га едукујем. Активно.
Не мере без француског кључа у радионици, господо!
Одједном, испостави се да су ми нестали бодови из те активне наставе, опет треба да сам неактивна да бих наватала бодове.
Немам ни биографију више. Сад имам портфолио. Што ја, што ђаци.Сад се сви трудимо да накитимо тај портфолио, чије је изворно значење – коферче! Мој прадеда с једним коферчетом отишао у Америку, вратио се као богат човек, а ја? Што ми већи портфолио, то ми мања плата…
Сад уведоше нове обавезне семинаре. Неки су акредитовани, неки неакредитовани. Наравно, као и целог живота, увек је боље тамо где ниси обавезан да будеш, па ми је лепше на неакредитованим семинарима. Међутим, притиснути између табле, креде и бодова, ИОП-а и ЛППР – а, колеге желе да иду на акредитоване семинаре.
Додуше, још нам није јасно шта то тачно значи, јер ће се опет десити да акредитовани изгубе акредитацију, а неакредитовани постану акредитовани… али, ко има времена да мисли о томе? Накупила сам много разних бодова, једино још нисам научила да их деци намажем на лебац, тако да мојој породици не значе ништа.
А кад смо већ код акредитације, зна ли неко чему то служи (па још и не ради)?
Као део тима за Стратегију образовања на једном скупу сам с поносом изјавила да сам вртић пре 42 године завршила по Монтесори методу. То је истина, у вртићу биле запослене три младе васпитачице (од којих је једна била моја рођена мати)и радиле по методу тад чувене Марије Монтесори. Елем, кад то изјавих, силан акредитовани свет на том скупу са згражавањем ми рече:,,Али, нема података да је пре 40 година тај метод био акредитован у Србији!“
Куку! Шта ћу сад? Хоће ли ми се признати што по неакредитованом програму заврших вртић? Хоће ли тим васпитачицама одузети лиценцу, иако су све три већ 20 година у пензији? Три дана нисам смела мајци на очи да изађем! Како да јој саопштим да је узалуд васпитавала генерације, и да је инкогнито радила неакредитовано? Васпитачици сам се извинила и рекла да морам заборавити све чему ме је у вртићу научила, јер није имала акредитацију за то. Искупила сам се кафом и ратлуком, то сам могла да приуштим.
У проблему сам, јер у портфолиу морам прећутати тај Монтесори метод, а за други не знам. Ако наватам бодове на семинарима који се популарно зову ,,Компетенције за… (дописати по жељи)“ а своде се на пресипање шупљег у празно и враћање празног у шупље, можда могу да прикријем мрљу из вртића?
И сад, тако осеминарени, боље држимо креду, боље шкрипимо по таблама из традиционалног времена, кришом радимо оно што смо некад могли комотно – васпитавамо и образујемо децу, док се правимо да их едукујемо.
Но, акредитације су већ оставиле трага и на ђацима. Већина средњошколаца иде само на часове где професор уписује одсутне, а на оне ,,неакредитоване“ већина не оде.
Успела нам едукација!
Аутор: Ивана Бошњак Бошњак
Извор: dnevnikjedneuciteljice
————
31.5.2016. за ФБР приредила Биљана Диковић
Категорије:АКТУЕЛНО, ДЕШАВА СЕ..., ДРУШТВО, Други пишу, Европа, КУЛТУРА, Мишљење, Новости, ОБРАЗОВАЊЕ, Промоција правих вредности, СВЕТ, СРБИЈА, MAIL - RSS FEED
СРБски ФБРепортер 
Komentar na moj komentar je potpuno tačan i slažem se u potpunosti sa svim argumentima. Najubedljivi argument je da svako ko misli da rad u prosveti nije previše težak niti odgovoran, kao i mišljenje da ni prosvetarska plata nije toliko mala, dakle, tako nešto može da misli samo ***ala.
I svako svako drugo mišljenje, suprotno uopštenom mišljenju o stanju o državi iznetom u tekstu koji komentarišemo, nedvosmisleno govori da je oponent ili sendvičarski bot ili pasionirani ljubitelj Jorgovanke i Danice. Sve je jasno, dileme nema, mišljenje izneto u tekstu prihvatamo jednoglasno. Ko ne misli tako, taj kleveće i laže.
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Izgleda da je mnogo teško raditi u prosveti. Prosvetari se satiru od posla, nemaju ni subotu, ni nedelju, ni godišnji odmor, sa svih strana samo zahtevi, pretnje, ucene i ultimatumi, a plata jadna, bedna, nikakva. I uvek nesigurna. Da sam ja na njihovom mestu, a ne na ovom privilegovanom, kod privatnika, sa nezamislivim brojem slobodnih dana i neverovatnom platom od skoro 400€, ne bih čekao ni dan. Odmah bih dao otkaz, pa nek radi taj nezahvalni posao ko hoće. Ne bi hteo niko. Niko nije lud. A kad bi svi prosvetari dali otkaz i država bi odmah propala. Ali, eto, ipak su to ljudi koji ne misle na sebe i žrtvuju se do poslednjeg daha. Bravo!
Свиђа ми сеСвиђа ми се
Која си ти ***ала! Текст је написан уопштено.За образовање се иде у школу и на факултет, а ради се одговоран посао.Да ли си се можда запитао који рад улаже Јоргованка за плату од пола милиона или можда Даница Драшковић за пензију од преко 800.000 динара.И све то није битно, већ суштина текста која се осврће на стање у држави где смо сви до једног постали јадници и робље, међутим теби је важно да будеш мање роб, а то је наравно у просвети која има енормне плате и ,,ненормалне,, привилегије,,.Успех неолибералног концепта који у ствари представља само маску за јајарски пост комунизам је баш у томе да пси у азилу подаве један другога борећи се на смрт око једне оглодане коске бачене из руке ММФ а који нас је посредно и довео у ову позицију.
Свиђа ми сеСвиђа ми се